Они су јунаци града на Ђетињи

Брза и храбра реакција Ватрогасно-спасилачког батаљона из Ужица спречила је незапамћену катастрофу. Пламен у фабрици „Први партизан" претио је да захвати магацин готове муниције и лакирерницу. У опасности је била цела друга смена која броји више од стотину људи. Да је живи штит попустио, да се само на тренутак поколебао, највећи град западне Србије данима би пребројавао жртве. Момци у униформама стали су без страха, испред 100 тона вреле, ускладиштене муниције.

Хероји Ужица за „Новости" сведоче о ужасу који се дешавао у запаљеном подземном лавиринту.Ватрогасац Милован Јовановић је тачно у 21.20 часова, примио узнемирујући позив. Прва екипа је на улазу у фабрику била за два минута.
Зоран Богдановић, заједно са колегама Миодрагом Сарвановићем, Михаилом Миловановићем и Велизаром Даниловићем, одмах је ушао у тунел, у праву топовску цев из које су куљали ватра, дим, барут... Ови, махом породични људи, нису размишљали да ли ће цело брдо у коме је смештена подземна фабрика, отићи у ваздух, знали су да унутра има људи.

Друга екипа у којој су били ватрогасци Благоје Радишић, Милорад Радојичић, Ненад Рајић и Зоран Ђуричић, започела је пробијање кроз други улаз у фабрику. Видљивост кроз густ барутни дим, спала је на свега двадесет центиметара. На сваких двадесет минута, ватрогасци су излазили по нове боце са кисеоником, које су допремале њихове колеге.

Четири јаке експлозије су изнад њихових глава избацивале металне сандуке, муницију, барут... Летели су људи десетак метара кроз ваздух, ношени јаким ваздушним ударима. Било је и десетак мањих детонација, пуцали су акумулатори, све је унутра запаљиво. За један и по час, отклоњена је опасност да ватра захвати магацин, лакирерницу и 100 тона муниције. Спречено је најгоре.

- Да мислимо на себе, нисмо имали времена. Тек сутрадан, „слегла" се мисао да је све могло отићи у ваздух, да су животи висили о концу - каже ватрогасац Ненад Рајић. Упоредо са гашењем, ватрогасци су помагали у евакуацији радника, уследило је претресање свих фабричких „џепова", скривених углова невидљивих због дима. - Најгоре је било када смо дошли до страдалих. Прво сам угледао тело Драгана Миловановића, иза њега су била склупчна тела страдалих жена. Призор никада нећу заборавити - каже Зоран Богдановић, отац двоје малишана.

Ватрогасац Зоран Ђуричић две деценије ради овај тежак посао. Пакао у „наменској" био је највећи изазов до сада. Потрошено је преко 100 боца са кисеоником, страховао је Милан Ђуричић задужен за пуњење боца, да компресори неће издржати. - Ватрогасци који су били на годишњем одмору, одмах су се јавили у јединицу и без размишљања су улетели у акцију. Били су без сваке сумње, живи штит између велике претње и насеља надомак фабрике. Пресудна је била наша увежбаност, били смо сви као један - нагласио је Саша Цицварић, командир јединице.

Међу ужичким ватрогасцима, једина дама Тања Бошковић, вест о инциденту примила је док је шетала оближњим Великим парком. - Трчала сам до јединице, колико ме ноге носе. Током целе ноћи сам била у контакту са колегама - рекла је Тања.

Видео је ватрогасац Горан Костић за 12 година службе много трагедија, породичних драма, али је ова несрећа продрла до најдубљег кутка срца.
- Гледали смо страдале, а знали смо да испред погона чекају њихови најмилији, деца, мајке, очеви, браћа и сестре. Тешко је било, страшно - испричао је ватрогасац Горан Костић. Ужичка трагедија имала је своје хероје. Градоначелник Јован Марковић је у име свих суграђана, храбрим ватрогасцима пренео изразе најдубље захвалности, јер су својим телима спречили најгоре.

Ужичким колегама су током највећег изазова у њиховој каријери, свесрдно помагале колеге из других градова. У гашењу пожара је учествовало укупно 50 ватрогасаца и спасилаца, на располагању су имали 18 возила из Ужица, али и оних пристиглих из Чајетине, Ариља, Пожеге, Косјерића. Брзина којом су колеге из суседних општина дословце „долетеле" већа је од увежбаване.

Извор: Новости