Опело и сахрана академика Владете Јеротића

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 6. септембра 2018. године на београдском Новом гробљу опело новопрестављеном академику Владету Јеротићу, лекару, неуропсихијатру, психотерапеуту и књижевнику.

Саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, протојереји-ставрофори проф. др Драгомир Сандо, проф. др Радомир Поповић, проф. др Димитрије Калезић, протојереји-ставрофори Петар Лукић- старешина београдске Саборне цркве, Мирко Вилотић - архијерејски заменик Епископа шабачког, и Трајан Којић - старешина цркве Светог Марка, протојереј др Срђан Симић - професор Богословског факултета у Фочи, свештенство из више епархија Српске Цркве, међу којима и протођакони Стеван Рапајић и Владимир Руменић и други.

Појали су хорови „Свети деспот Стефан“ при цркви Светог Марка на Ташмајдану под руководством проф. мр Предрага Миодрага и Прво београдско певачко друштво под руководством мр Светлане Вилић. Апостол је читао академик Димитрије Стефановић. 

После читања Јеванђеља, на испраћају академића Владете Јеротића обратио се Патријарх српски г. Иринеј:

-Православни саборе, окупили смо се због, пре свега, великог човека, изузетног лекара, психолога, великог философа, даровитог књижевника и изнад свега великог хришћанина. Ма са које стране пришли, овој особи прилазимо као великом човеку, којег су красиле најплеменитије врлине и који је умом и срцем ушао у све тајне овога света и живота. Притом је био оличење кроткости и смирености. Човек који је поштовао и уважавао свачије мисли, а у својим ставовима гајио аргументе истине., рекао је патријарх и наставио:

-Био је уважаван и популаран у свим друштвеним слојевима, посебно је младима на најједноставнији начин умео да се приближи и да психолошке и научне истине учини доступним свима - говорио је патријарх Иринеј. - Владета Јеротић је био човек, просветитељ народа. О њему, његовој личности и делу говориће се дуго у нашој историји и култури. Владета је био хришћанин до сржи свога бића. У времену када га је безбожна власт прогонила, волео је своју православну веру и цркву изнад свега. Човек високоучен и високоморалан, човек окренут добру и Богу, што је заиста ретко. Није оставио порода, али јесте бројна умна књижевна дела, која ће наставити његову просветитељску и хришћанску мисију у нашем и другим народима.

-Живео је скромним животом, готово монашким. Све је поклањао и посвећивао просвети народа нашег. Таквог човека, такву личност, таквог хришћанина у овом полубезбожном времену, нажалост, испраћамо из своје средине. Он ће још дуго бити присутан у нашем животу. Његову мисију ће наставити његова дела, која се са пажњом читају. Тек ће наступити време великог Владете Јеротића. И на крају, да се сетимо онога што је рекао велики Његош: "Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити, истакао је Патријарх и подсети:

-Пре десетак дана уваженог академика Јеротића посетио  је Митрополит црногорско-примроски Амфилохије и пожелео му оздрављење и дуг живот, на шта је професор одговорио: „То више није важно, важно је моје спасење!“ - поручио је Патријарх.

Беседили су и академик Предраг Пипер и протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, директор Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке. 

Предстојатељ Српске Цркве је, са Епископом шумадијским Јованом и многобројним свештенством и монаштвом, испратио академика Владету Јеротића до породичне гробнице.

Испраћају је присуствовао велики број  личности из друштвеног и културног живота, професори и богослови Православног богословског факултета Универзитета у Београду, архијерејски намесник први београдски протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, протођакон др Прибислав Симић који је својевремено као декан Православног богословског факултета позвао проф. Јеротића да предаје на том училишту Пастирску психологију, игуман манастира Велике Ремете архимандрит Стефан, архијерејски заменик Епископа аустријско-швајцарског протојереј-ставрофор Крстан Кнежевић, протојереј-ставрофор Спасоје Јанковић, протођакон Љубомир Ранковић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић.

Надбискупа београдског Високопреузвишеног Станислава Хочевара је представљао монс. Леополд Рохмес, док је међу представницима  других вероисповести налазио о. Игор Ђурчик и други.

Опелу и сахрани је присуствовао велики број пријатеља и поштовалаца дела др Владете Јеротића, међу њима и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, председник САНУ др Владимир Костић, академик Матија Бећковић, академик Љуба Максимовић, проф. др Слободан Марковић, г. Александар Гајшек, аутор познате емисије „Агапе“ у којој је проф. Јеротић редовно гостовао и друге високе личности.

Опроштајно слово протојереја-ставрофора проф. др Драгомира Санда

„Благо онима који умиру у Господу јер, гле, њихова дела ће сведочећи поћи за њима“ (Отк. 14, 13).

Стогодишњи и колосални маслин-засад приклонио се и одазвао најзначајнијем позиву у доташњем постојању. Попут многих старозаветника, „потпуно испуњен и сит живота“ додирнуо је најдоњи животни камен, камен на који је положио све дане свога земаљског живота. Дан у коме су сабрани као у сабирном сочиву сви дани, године и десетлећа, њега - Владете Јеротића, једнога од, како многи кажу, најумнијег човека нашега времена, док ће други засведочити да је најкомплетнија личност – par exsellence, као интелектуалац савременог доба код Срба.

Попут старовременог Помпеја који је запловио по узбурканом мору на позив оних којима је био најпотребнији, нововремени корифеј запловио је „воздвизајемим житејским морем“ у пуну извесност свог тихог пристаништа. Земаљска смрт као кожне хаљине привешће данас и овога великана преобразивши га у све ново: потрошно и распадљиво за вечно и трајно, смртно за бесмртно, печал за трајну радост и врлину; речено, написано и саопштено за непотрошив одјек небеског зборишта. Речено светогригоријевским језиком, зато је смрт допуштена њему и свима нама да не би била бесмртна, него да кроз врата смртнога часа буде побеђена сва пролазност.

У дубоком смо уверењу да људи попут Владете Јеротића ретко срећу, још ређе има се прилика да се са њим мере и огледају, а исто тако, да се такве личности најређе рађају. Безброј је његових дивних мисли које су биле непосредне и памтљиве, које су биле блиске срцу и једоставне, а са друге стране, препознативе у свима нама. Био је један од најомиљенијих бесеника и предавача на нашим просторима. Теме су му биле животне и животнопромишљајуће.

Пун животног нектара дошао је на Православни богословски факултет у Београд као предавач. Иза њега је већ остао плодан научни пут на коме је после завршеног Мединцинског факултета у Београду стицао нова научна искуства на светским универзитетима у Немачкој, Француској и Швајцарској. Већ је постао познат српски психијатар и психотерапеут, али и као начелник на оделењу београдске болнице „Др Драгиша Мишовић“. Тада су се среле две части и препознале се: једна част је част Православног богословског факултета у Београду да буде он њен предавач за предмет који би био по његовој мери: Пастирска психологија, а друга част је била лично његова коју је стално напомињао зато што су му врата највише црквенопросветне институције била отворена и поверена.

Када је у двадесетогодишњем професорском времену држао предавања, ниједна факултетска училишна просторија није могла да прими не само студенате истог факултета, зато што су долазили и студената са других факултета, али и многи који су имали намеру да утоле своју глад и жеђ за животним питањима која су их се тицала, било радозналошћу, било из других разлога. Предавао је неусиљено, јасно, самоуверено, научно оплемењено, једном речју, најинтересантније што би неко од нас људи могао говорити. Управо онако како је цео потоњи век говорио у свим приликама. Некако умиљато, једноставно, свечано и дикцијски префињено.

Слушаоцу је нудио недвосмислено све оне научне насладе од Фројда, Адлера, нарочито Јунга, поредећи их са духовним искуствима Светог Јована Лествичника, Јефрема Сирина, Максима Исповедника... Приближавао је слушаоцу глас Леплеа са новоременима светогорцима: Пајсијем, Порфиријем, Нектаријем Егинским... Достојевског, Толстоја, Берђајева, Кјеркегора доводио је у научни дијалог са оцем Јустином Поповићем и владиком Николајем Велимировићем. Теорију је студиозно мерио праксом у нашим манастирима где је проводио све своје слободне дана  и тада се сретао, али и слушао и учио од смерних учитеља: Оца Јустина Поповића, Митрофана хиландарског, Јустина дечанског, Дионисија липовачког, Теофила и многих других духовника, а. с друге стране, имао је непрестане сусрете и диспуте са најумнијим Србима различитих интелектуалних орјентација. Свака врста уметности била му је својствена, не само са становишта уметничко-естетског, него пре и више са стране познавалаца и конзумента оне озбиљније стране доживљенога. Слагао је сва та искуства никада не доносећи коначан свој суд, а за све друге је имао великог разумевања.

Зашто је он посебно велики? Зато што је знао оно што други нису знали или могли, а то је, да је врло смело и разложно, без усиљености, уверљиво  мирио сваку крајност, при том не дозволивши да ниједна од претпоставки не прелази меру и границу Божју нити људску. Љубав према Богу мерила се љубављу и према ближњима. Тако је говорио и тако је учио слушаоце, вернике, подједнако, било које заинтересоване и, на крају, студенте. А такав је био на разним трибинама где се радо одазивао. Много пута је говорио и пред студентима, интелектуалцима и слушаоцима других вероисповести и конфесија. И нико на његовим предавањима није остајао равнодушан.

На седницама Наставно-научног веча Богословског факултета учествовао је и говорио само по потреби и после узимања речи, завршавао се сав коментар по питању одређене теме. Уважавали су га све колеге професори нашег Факултета, а он је знао да узврати.  Учествовао је у многим комисијама по разним академским разлозима на Факултету. Представљао је ову институцију на разним скуповима, и то репрезентативно. Зато ми дозволите да у име декана, деканског колегијума, у име професора и сваког запосленог на Богословском факултету, уз осећај необичне туге али и васкршње радости, да драгом професору и великом човеку Владети Јеротићу изразим велику и колегијалну благодарност.

Све оно што је ненаметљиво чинио и учинио у Цркви, само је благим и урођеним дискурсом са друге стране потврђено највишим црквеним одликовањима. Био је највећи мисионар без мантије наших дана. Памтиће га Саветодавни центар Архиепископије београдско-карловачке, где су данас највише његовом заслугом и ауторитетом укључени многи лекари нудећи своју помоћ бесплатно свима који им се обрате. Његов изречени и написани труд ићи ће испред њега у сусрет Промислитељу и Створитељу свих нас, али и истовремено ће бити света земаљска и духовна заоставштина, као и наслада за све оне који остају после њега. Задњи његов земаљски ропац поновио је речи апостола Павла: „Смрти, где ти је жалац, аде, зар се још надаш икаквој победи“ (уп. 1Кор 15,55).

Вечан покој престављеном у Теби, Господе, брату и учитељу нашем Владети Јеротићу!