Опело и сахрана архиђакона Викентија Вујовића
На празник Свете великомученице Ирине, 18. маја 2017. године, у манастиру Светог Саве у Илајну окупио се многобројни верни народ да на вечни починак испрати вољеног архиђакона Викентија, једног од оснивача и утемељивача овог манастира. Наиме, архиђакон Викентије се на ово парче српске земље у Аустралији доселио још 1972. године и постао први монах и настојатељ манастира којег је тек требало изграђивати и у духовном и у физичком смислу.
Опроштај од архиђакона Викентија започео је светом Литургијом коју су служили архимандрит Петар (Радуловић), протојереј-ставрофор Милорад Јовчић, протојереј-ставрофор Никола Билић, протојереј-ставрофор Петар Дамњановић и протојереј-ставрофор Јован Цветић. После свете Литургије монашко опело је служило шеснаест свештенослужитеља Митрополије аустралијско-новозеландске који су, са око две стотине верника, испратили покојника на манастирско гробље где ће чекати други долазак Христов и опште Васкрсење мртвих.
О животу и делу архиђакона Викентија беседио је његов дугогодишњи пријатељ и брат у Христу протојереј-ставрофор Мирослав Поповић који је, између осталог, рекао: -Драга браћо и сестре, упокојио се у Васкрслом Господу наш драги и многопоштовани архиђакон Викентије (Вујовић). Многи су га из милоште звали Вићо или Ђале. Његово кандило се угасило и његова овоземаљска књига се затворила, а отворила се књига вечног битисања у Господу. У богомољачкој породици Вујовића, у Новом Селу код Врњачке Бање, од оца Радомира (потоњег монаха Антонија) и мајке Стаменке, родио се син Миодраг 29. августа, 1933. године. Родитељи су свог сина Миодрага васпитали у Светосавском духу и од раног детињства у душу му усадили Васкрслог Господа Христа и Светог Саву, којима ће служити све време у овоземаљском животу. После одслуженог војног рока Миодраг одлази 1957. године у манастир Беочин, где га је Епископ сремски Макарије замонашио и рукоположио у чин ђакона на Васкрс 1959. године. Пун идеала, снаге и воље, свој свештеномонашки подвиг почиње у животу пуном искушења, која га прате све до краја његовог овоземаљског живота. У почетку је био настојатељ манастира Беочин, а када су комунистичке власти у овај манастир довеле у, како су рекли - кућни притвор - епископа Варнаву Настића (светитеља наше Цркве), ђакон Викентије је био његов саслужитељ. Епископ Варнава је духовник од кога је Викентије много научио у свом духовном одрастању. После упокојења епископа Варнаве, отац Викентије је био ђакон Владике сремског Макарија. Карловачку богословију, поред свих дужности, завршава 1969. године, а 1970. године преко Аустрије стиже у Аустралију где почиње нови живот, радећи и у зноју лица свога зарађујући насушни хлеб, да би помогао обнову манастира Беочин. Куповином земљишта на коме се данас налазимо, у Илајну 1972. године, са циљем да се овде оснује и подигне манастир у част и славу Светог Саве, ђакон Викентије се настањује овде и замеће клицу монашког живота у овој светињи. Постаје први настојатељ манастира чије плодове данас уживамо. Доласком владике Николаја за првог Епископа аустралијско-новозеландског, Викентије постаје његов ђакон, а касније и свих епископа који су столовали у овој епархији, све до уназад 10 година. Тада је отац Викентије био принуђен да дозволи докторима да му због гангрене одстране обе ноге до колена. Но, манастир Илајн му је и даље, као и увек, био кућа и огњиште одакле је кретао и где се увијек враћао.
Отац Викентије је учествовао у градњи обе цркве: прве посвећене Светом Сави, где су обављана устоличења Епископа аустралијско-новозеландских, и Светог Алипија Столпника, задужбине Војислава и Јелене Милетић, као и свих помоћних зграда које данас имамо у комплексу манастира. Да би манастир имао сигуран извор прихода за свој опстанак, основао је радионицу воштаних свећа и вредно у њој радио многе године. Сви га знамо и познајемо као доброг и гостољубивог домаћина. Уједно је, од заоставштине свог покојног брата Мира, у њиховом родном Новом Селу подигао храм Светог Николе, као задужбину своје породице. Знајући његов труд, Свети Архијерејски Синод га је одликовао орденом Светог Саве првог реда, што много говори о његовим добрим делима. Архиђакон Викентије је своју свештеномонашку дужност, свој свети позив, и од Господа примљене таленте у винограду Његовом умножио. И после великих искушења и патњи које је имао као праведни Јов, Васкрслом Господу би угодно да га у попразништву Васкрсења позове пред Свој узвишени престо, пред који ће изаћи као и сваки онај који своју дужност до краја испуни. Ми се надамо да ће пред престолом и лицем Божјим, као и пред Светим Савом, изнети вапај народа српског и сузе које данас пролива за опстанак на огњишту свом. Вапај за Богородицом Љевишком, за Дечанима, за Косовом и Метохијом и Пећком Патријаршијом. У име Српске Православне Цркве, у име Митрополије аустралијско-новозеландске, у име епископа Силуана, његовог заменика и братства манастира Светог Саве, у име свог свештенства и у моје лично име, изражавам искрено саучешће родбини. Да га Господ причисли поред Светих владике Николаја, владике Варнаве, аве Јустина, старца Никанора и Светог Саве у чијем манастиру је верно служио Богу и своме роду. Нека је вечан спомен нашем архиђакону Викентију.
Изврор: Митрополија аустралијско-новозеландска
