Опет о Охридској Архиепископији, Томосу, расколничком празнословљу...
У ове празничне божићне дане скопска штампа која подржава раскол, а да притом ни појма нема о еклисиолошком устројству и канонском поретку Православне Цркве, није нашла паметнијег посла од бесмислених коментара против Српске Православне Цркве и аутономне Охридске Архиепископије која се налази под њеним окриљем (видети Весник, Вечер и друге листове од 8. и 9. јануара). Притом као извор и „крунски доказ" за своје конструкције о „пропасти пројекта Православна Охридска Архиепископија" користи исто тако безначајан и незналачки текст извесне грчке новинарке. Прећуткује, наравно, да у целој ствари ту новинарку и сличне стручњаке занима искључиво питање да ли се игде у текстовима Српске Православне Цркве помиње „Република Македонија" уместо међународно признатог назива „Бивша југословенска република Македонија".
На атинској адреси скопски новинари ваистину неће наћи савезнике! За њихов аналитички ум ништа не значи то што васцела Православна Црква, без изузетка, почевши од Васељенске и Московске Патријаршије, признаје поглавара Охридске Архиепископије и њену јерархију и са њима саслужује. Поводом оваквог новинарства могла би се стара народна пословица парафразирати на следећи начин: кад нема чињеницâ и реалности, добре су и фантазије и виртуелна реалност!
Када су скопски новинари, иначе доказани експерти за црквена питања, посебно за питање аутокефалије, већ толико радознали зашто Томос о аутономији Охридске Архиепископије још није достављен помесним Православним Црквама, право је да та њихова радозналост буде задовољена. Навешћемо, у том циљу, сва три разлога овога кашњења.
Први разлог је било то што је Поглавар Охридске Архиепископије већ два пута био у тамници, - на правди Бога, само зато што је хтео да буде у јединству са Црквом, а не у расколу, - а да је идризовски сужањ постао, између осталог, и услед неућутнога говора мржње скопских медија, иначе познатих по демократичности и - обавезно! - по борби за људска права... Та демократичност и та борба јесу толике да би, кад би се њени носиоци питали, архиепископ Јован и данас чамио у тамници, а вероватно би у њој и кости оставио. Српска Православна Црква није, дакле, могла ни хтела да промовисањем Томоса за време тамновања и страдања архиепископа Јована отежава његов положај и нехотице даје повода за још нечовечнији третман његове личности.
Уместо тога, она се - заједно са другим Православним Црквама, угледним личностима из хришћанскога света уопште, међународним организацијама за заштиту људских, посебно верских права и слобода, као и са многим другим релевантним чиниоцима - свесрдно залагала и борила за његово ослобођење. До њега је, слава Богу, и дошло - на велику жалост одређених квазицрквених и медијских кругова у Скопљу. Српска Православна Црква верује да нова политичка елита у Републици Македонији, победивши на изборима познате старе национал-бољшевике, никада више неће дозволити да њена земља буде поново изложена међународној бламажи и осуди као што је то био случај у време тамновања архиепископа Јована, када је добила јасну поруку Европе и света да је и пуна верска слобода свих грађана безуслован услов за европске интеграције.
Други разлог је био извесни трачак наде да ће се вођство црквеног раскола у Републици Македонији у међувремену тргнути из канонског мртвила и покушати да поново води дијалог са Црквом о светој ствари јединства и братске заједнице у Христу Господу, не дајући приоритет национално-политичким циљевима као раније него насушној потреби и суштинском интересу Цркве као такве. Ту наду су храниле извесне незваничне изјаве из кругова расколничке јерархије, а затим ју је поткрепило и званично синодско писмо из Скопља којим се изражава спремност за наставак дијалога, иначе прекинутог тако што је у Скопљу одбачен Нишки споразум о васпостављању црквеног јединства, постигнут претходним мукотрпним и дуготрајним радом двеју комисија.
Зато се код нас у Београду није журило са разашиљањем Томоса. Јасно је, наиме, као дан и расколницима и нама да његово коначно прослеђивање и објављивање значи нову, веома отежавајућу околност за дијалог, ионако тежак и претежак, па зато и безуспешан све до сада. Овај трачак наде и даље постоји, али се са достављањем Томоса свуда куда треба заиста више не сме чекати. Звучи невероватно, али, ето, истина је: на себи својствен начин, то од Српске Православне Цркве траже и медијски пропагатори и апологети раскола усред Скопља. Зар не услишити бар њихов апел?
Трећи разлог је врло једноставан и крајње болан. Да ли у овом историјском тренутку за Српску Православну Цркву све ово предстваља једино и најнеодложније питање? Да ли врли медији у Скопљу знају ишта о мучним преговорима по питању будућности Косова и Метохије? Ваљда су понешто чули о страдању тамошњих православних светиња током последњих година, о изгону стотина хиљада људи са вековних огњишта, о појави вахабизма у Дреници и о много чему другом. Да ли све то треба да посматрају равнодушно или, не дај Боже, злурадо? Или треба да пожале, ка' да би помогли?
Јесу ли приметили да је све то врло близу и њих, да се косовско Поморавље наставља у Скопску Црну Гору, испод које се налази Скопље? Ваљда знају од чије руке полицајци, и то специјалци, гину у самом Скопљу? Да ли су и помислили о томе која све статусна питања ће се поставити уколико се на примеру Косова и Метохије покаже да су насиље и терор исплативи, односно да се њима стичу територија и државност, макар ова потоња била и климава? Да ли мисле да су то само политичка питања, а не и духовни, пастирски и морални изазови за пророчку мисију саме Цркве?
Остављамо по страни остале тешкоће и проблеме - обесправљеност Цркве у Црној Гори, тешку и дуготрајну болест Његове Светости Патријарха и много штошта друго...
На крају и једна пикантерија: да би „доказали" како архиепископ Јован ни у самој Српској Патријаршији није признат као црквени поглавар, маштовити скопски новинари-„канонисти" наводе како, ето, за време сахране блаженопочившег румунског патријарха Теоктиста делегацију Српске Православне Цркве није предводио он него митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
Оваквој игноранцији и ароганцији тешко да је наћи преседан! Митрополит Амфилохије, који сада, по свом положају у Светом Синоду, у свим пословима помаже оболелом Патријарху и заступа га, представљао је, по природи ствари, Српску Православну Цркву, док је архиепископ Јован представљао своју, аутономну Архиепископију као помесну Цркву унутар јурисдикцијских граница Српске Патријаршије. Митрополит Амфилохије је у овој прилици деловао као заступник Патријарха, а не као један од митрополитâ, и ту архиепископ Јован није могао бити на његовом месту - он, наиме, није члан београдског Синода него председава свом, аутономном Синоду. Исто тако, нико из нашег, београдског Синода не може одређивати замену архиепископу Јовану у случају потребе - то би учинио Синод Охридске Архиепископије. Изузеци су могући само у специфичним приликама, по посебном овлашћењу. Али бојимо се да ово објашњење никада неће бити јасно новинарима у Скопљу.
Тако, ето, паде у воду, упркос својој софистицираности, овај „теолошки" закључак да је владика Јован, као црквени поглавар, требало да буде на челу делегације у Букурешту уместо владике Амфилохија, а пошто није, онда, следствено, он ни у Српској Цркви није баш особито признат. Шта ћете, теологија је ипак тврд духовни орах. О њу сломе зубе и понеки од оних који су је студирали, акамоли неће они који о Цркви Божјој ништа не знају, а морају да како-тако напишу своја сочињенија на задату тему.
Информативна служба
Светог Архијерејског Синода
Српске Православне Цркве
