Опроштај од протојереја-ставрофора Драгољуба Малића (1936-2021)
Прота Драгољуб Малић се упокојио у Господу 19. априла 2021. године у Монровилу, Пенсилванија, где је у парохији Светог Николе био парох 45 година, а после пензионисања остао је да живи у Монровилу. Опело је одржано у храму Светог Николе 23. априла 2021. године. Началствовао је Преосвећени Епископ г. Иринеј са свештенством Епархије источноамеричке.
Света заупокојена Литургија служенаје 24. априла 2021. године, а после Литургије настављено је са читањем одељака из светог Јеванђеља. Следећег дана земни остаци су пренесени су у манастир Светог Саве у Либертивилу.
У понедељак, 26. априла 2021. године, служена је света Литургија пређеосвећених дарова, да би одмах затим био служен парастос за покој душе проте Драгољуба Малића. Началствовао је Преосвећени Епископ г. Лонгин уз саслужење протојереја-ставрофора Недељка Лунића, архијерејског намесника чикашког; протојереја -ставрофора Александра Бугарина, пароха храма Светог Ђорђа у Џолијету; јереја Александра Петровића, пароха храма Светог Стефана Дечанског у Чикагу; јереја Николаја Костура, пароха Саборног храма Васкрсења Христовог у Чикагу; и протођакона Јована Аничића.
Служен је помен на гробу, да би се после тога сандук са телом проте Драгољуба спустио у гробницу уз Вјачнаја памјат. По жељи блажене успомене проте Драгољуба Малића парастос и помен је служио прота Недељко Лунић, школски друг и колега, који се од њега опростио у име своје и свих још живих школских другова, као и свештеника намесништва чикашког.
Опроштајно слово протојереја-ставрофора Недељка Лунића
Преосвећени Владико, високопречасни оци, драга породицо, браћо и сестре, опраштам се тужна срца од брата и саслужитеља Божјег Олтара проте Драгољуба Малића. Почећу речима из опела: Блажен пут којим идеш данас душо јер се уготова за тебе место упокојења.
Господ је позвао доброг, оданог и ревносног свештенослужитеља проту Драгољуба Малића из овоземаљског у вечни живот у Царство небеско, где ће бити настањен са праведницима и гледати у лице Божје као што је речено у Светом Писму: У вечном животу блаженство праведника састојаће се у томе што ће гледати лице Божје (Отк. 22:4), осетиће лепоте које нас у вечности очекују по речима апостола: Што око не виде и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који га љубе (1 Кор. 2:9). Какве радости и сладости вечног живота који је Бог припремио за све оне који верују и чине вољу Божју овде на земљи. Прото Драго је целог свог живота, од своје ране младости испуњавао вољу Божју, жртвујући себе за ближње своје. Речено је: Нема веће жртве од оне да ко положи душу своју за ближње своје. Полагао је прото Драго душу своју за многе и многе у току своје педесетпетогодишње свештенопастирске службе. Служио је Богу до последњег даха. И онда када је телесна снага издавала, он је и ако савијен, упркос телесним боловима, приносио бескрвну жртву Господу. Господ му је давао снагу, јер је видео жарку жељу проте Драге да му служи. Последњих неколико година Господ га позва да се одмори и припреми за опроштај из овог у вечни живот. Тешка срца отац Драго се приволео овом новом, тобоже мирном животу. Није дуго трајалао, неколико година, да би коначно ослободио се од овоземаљских животних брига, спремио се за нови загробни вечни живот, пошао у сусрет Господу и казао: Ево ме Господе...
Ожалошћени смо због одласка из наше средине брата нам у Христу проте Драге и делимо бол његове породице за преминулим драгим им супругом, оцем, дедом и прадедом. Полажемо наду на Господа, који је пут, истина и живот, те они који верују у Њега и држе заповести Његове неће умрети већ ће прећи из овога живота у живот вечни, где нема патње, бола ни уздисаја. Господ је рекао: У дому Оца мојега има много дворова, јер да није тако не би вам рекао да одлазим да припремим место за вас. Христос је пут којим је наш брат прото Драго отишао, Христос је истина са којом се сусрео и живот у који је ушао.
У Књизи Дневника речено је да има време за све, да се родимо, земаљски живот живимо и да умремо (Дн. 3,1-7). Прото Драго у овоземаљском животу доживео је, да кажемо, пуноћу времена. Осамдесет пет година живота (које се данас навршавају), како наш народ каже, лепа је старост. Његова педесетпетогодишња свештенопастирска служба у Цркви Христовој осмислила је његов земаљски живот и крунисала његово животно дело службе Богу и роду своме.
Данас се опраштамо од слуге Божјег олтара, који поред земаљских брига, сабра духовно благо, бринећи се о души својој и о спасењу душа поверене му пастве, током своје свештенопастирске службе. То духовно благо биће залога његовог вечног блаженог живота у царству славе. Поседовао је прото Драго многе компоненте свега онога што је предуслов за блажен живот, а што је изложено у блаженствима: кротост, смиреност, трпљење, милосрђе, љубав, чисто срце.
Прото Драгољуб је био свештенослужитељ чврсте и непоколебљиве вере. Та чврста вера одолевала је свим животним искушењима. Чврсто је газио стазом Христовом од првих до последњих дана свештеничке службе, од Милвоке до Фарела, до Вашингтона, до Вилмердинга - Монровила. Давао је све од себе да унапреди црквени живот, тамо где је већ постојао, а тамо где није, у Вашингтону, организовао је црквену заједницу, тј. парохију. Дошао је у Вилмердинг - Монровил, после угледног проте упокојеног Милана Марковине, да се прихвати тешка посла, изградње храма и црквених просторија. Божјом помоћи и свесрдним залагањем парохијана успео је. Ту је остао парохијски свештеник четрдесет и шест година, до одласка у пензију, у осамдесет првој години живота.
Протин живот није увек био мирна пловидба већ је наилазио на узбуркане таласе. Но, прота је увек знао и умео да сачува достојанство свештеничке службе и узвишеност њеног карактера. Прота је неизмерно волио своју породицу за коју се родитељски жртвовао и залагао. Школовао је децу, те су данас основали своја домаћинства. Бог је проти Драгољубу подарио дуг живот. Доживео је и унучад и праунучад.
Прилазио је прото Драго са страхопоштовањем светом Олтару и позивао верне да приступе светој Чаши вечног живота. Поред здања оставио је прото Драго многе племените душе, живу Цркву о којој се душебрижнички старао. Свештенички епитрахиљ, символ присуства Светога Духа и власти, којег је примио приликом рукоположења враћа Господу чиста и неокаљана. Приликом предаје епитрахиља епископ изговара следеће речи, у виду заповести: Сачувај га чиста и неокаљана... Доћи ће дан и тражићу од тебе да ми га повратиш чиста као што си га примио. Примио си га неисписана, а када га повратиш нека буде исписан делима твоје свештеничке службе. И када би многи од парохијана проте Драгољуба поближе погледали видели би исписано своје име, као примаоца божанских дарова преко свога свештеника. И као последња исписана молитва био би опроштај који је прото Драго упутио својим вернима на последњој Литургији, у овоземаљском животу, наводећи речи апостола Павла младој ефеској Цркви, знајући да их више никада видети неће: И ево сад знам да више нећете видјети мојега лица, ви сви по којима пролазих проповедајући Царство Божје... И сад вас, браћо, предајем Богу и ријечи благодати Његове, који може назидати и дати вам нашљедство међу свима освећенима... (Д.Ап. 20: 25: 32).
За своју љубав, оданост и верност, плодну свештеничку службу и чист и неокаљан епитрахиљ, прото Драгољуб ће чути речи: Дођите, благословени Оца мојега, примите царство које вам је припремљено од постања свијета. (Мт. 25:34). Тим величанственим наслеђем прото Драгољуб ће бити са Господом. Тамо, као што Свети апостол Јован записа у Откровењу: И Бог ће обрисати сваку сузу од очију њиховијех, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође. (Отк. 21:4).
А сада, драги мој возљубљени брате и саслужитељу, дозволи ми да се лично опростим од тебе. Срели смо се давне 1954. године у манастиру Светог архангела Михаила у Раковици код Београда. И ту, у тој новој средини, у манастиру Раковици одрасли смо и сазрели и напојили светосавским духом. Наши добри учитељи брижно су нас одгајали и припремали за узвишену свештеничку службу. Од првих дана познанства остали смо блиски, указаујући дужно поштовање један према другом. Ти оде у војску пре матуре и по повратку завршио си са највишим похвалама, par excellаnce. У међувремену и ја одох у војску. По повратку сазнадох да си у избеглиштву и на путу за Америку. И када смо брат Марко Тодоробић и ја доспели у Италију, прво смо се теби обратили. Већ си био у Милвоки, рукоположен и постављен за помоћног пароха проти Милану Бркићу. Братски си се јавио и послао нам помоћ. Није важно колика је била, али је значајна сама по себи. Чим сам емигрирао и настанио се у Гери, Индијана, првом приликом сам дошао у Милвоку да те посетим. Братски си ме примио, ти и твоја попадија Марина... И даље док сте били у Фарелу, био сам ваш гост, као и у Монровилу, приликом концерта хорова.
Поред свештеничке службе у једној од највећих парохија у Епархији, био си предводник у многим органима црквене власти. Најзаслужнији си за свештеничко здравствено осигурање и пензиони фонд. Био си председавајући Епархијског одбора за помоћ српским избеглицама у Српској Републици и Србији. Тај одбор, односно ти, одликовани сте орденом Светог Саве за свој прегорни рад. Црква те је, преко Епископа, одликовала највишим свештеничким одликовањем, напрсним крстом, и са више похвалница. Био си духовни саветник Епархијског кола српских сестара, што указује на твој морални лик.
Сећам се на нашим годишњим свештеничким састанцима, увек си био одмерен, озбиљан. Док смо ми понекад изводили шалу, уносећи мало хумора, ти си мирно чекао да се стишамо и озбиљно приступимо послу. Био си, драги оче, послован, благ и стрпљив. Бирали смо те у више наврата за председавајућег, баш због твог огромног знања, искуства и братског опхођења. Живо је било наше свештеничко братство у то време. Једва смо чекали да се састанемо, братски поздравимо, измењамо пастирска искуства и братски растанемо до другог виђења. Окупљали смо се на сахранама браће свештеника. Путовали смо на стотине миља и по зими и по леду било на састанке или на опела упокојене браће свештеника. Прелазио је понекад број и преко четрдесет присутних. Ето, драги брате Драго, данас смо се окупили и на твојој сахрани у манастиру Светог Саве, где многа браћа свештеници почивају, и где ћу и ја, можда и ускоро, да се одморим.
Овде смо данас, драги оче Драго, твоја браћа свештеници: оци Александар Б., Александар П., Николај К., протођакон Јован и ја, да се опростимо и кажемо: Збогом! У име твојих школских другова (протојереја-ставрофора, овде у Америци: Марка Тодоровића, Милана Стојановића, Јанка Трбовића, Србољуба Јоцковића и свих још живих у отаџбини) и свештеника намесништва чикашког опраштам се с тобом и молим да нам опростиш ако смо те било са чим или у чему увредили, а и ми, драги наш брате оче Драго, опраштамо теби. Твојој честитој породици изражавам у име твојих колега и своје лично најискреније саучешће! Бог да ти душу прости и вечан ти помен, достоблажене и пристопамјатне оче наш Драгољубе!
