Опустела Србија - ни села, ни сељака

Последњих двадесет година многа насеља су нестала, на југу Србије, Старој планини и Власини. Пример Вукојевца који је избрисан са мапе ипак је невероватан

Истраживачи Географског института „Јован Цвијић" САНУ једва да стигну да званично констатују да се неко насеље на једној од три „критичне локације " у Србији угасило кад - ето нове тачке на мапи расељених места. Тако је прошлог октобра на списак села без сељака стављена тачка после шеснаестог имена, али у међувремену је и Смилов Лаз недалеко од Новог Пазара остао без последњег становника, па је и то име недавно стављено међу насеља којих нема више.

Марко В. Милошевић, геоморфолог, ради у трочланом тиму истраживача Географског института, заједно са мр Милованом Миливојевићем и мр Јеленом Ћалић и они већ четири године проучавају „Спонтано расељавање насеља на територији Републике Србије". Другим речима, нестајање насеља због исељавања и гашења, на три ударна места: простору дуж административне линије раздвајања централне Србије и Косова и Метохије, потом области Старе планине и пределима Власине и Крајишта.

- И овај поменути број од 17 расељених сеоских насеља је релативан с обзиром на то да у Србији има још 19 села са мање од десет становника - подсећа Милошевић. - Овим статистичким подацима требало би додати и 226 села која имају испод 40 житеља са просечном старошћу већом од 60 година.

Имајући ове податке у виду, у Министарству за рад и социјалну политику још прошле године су пошли у акцију. Где је још могуће предузети нешто за оживљавање неких насеља, уз стварање услова за квалитетнији живот породице, али уз глас оних који живе на местима која лагано пусте. Марија Вујошевић, заменик министра, задужена за сектор популационе политике, каже да је акција усмерена ка подстицају рађања и упознавању стања на терену где је становништва све мање.

У посао су укључени пре свега људи из локалних заједница које су угрожене, јер, покушавајући да подигну квалитет живота на тим местима, службеници Министарства желе да чују и мишљење тамошњег становништва. Да сазнају на који начин би држава могла да се укључи, помогне тамо где се очекује њена помоћ и не губе време и новац на нерационалне пројекте. Зато су, по речима Марије Вујошевић, у акцију укључени сви који могу да помогну, ослонили су се на истраживање Географског института, јер су то научници који одлично познају стање на терену пошто се годинама баве крајевима који остају без становништва. Очекује се да и медији јавност подсете на овај проблем, да забележе у репортажама шта се заиста збива по брдима и долинама којима мештани све ређе ходе... Већ од септембра заказана су путовања у села без сељака.

Случај села Вукојевца у општини Куршумлија, нешто је посебно. У њему и буквално није остао камен на камену.

- Последњи становник био је Марко Мишковић, који се као и његови мештани, који су се у последњих двадесет година преселили у Барајево, отишао заувек одатле. Није могао ни светло да угаси, како се то каже, јер ово село није никада имало струју, мада је настало негде у време Берлинског конгреса, око 1890. године. Локално шумско газдинство откупило је земљу у Вукојевцу, а куће су због камена срушили они из околних села - објашњава Милошевић.

- Током истраживања имали смо проблем са лоцирањем села и уз помоћ припадника интервентне јединице полиције, која је обезбеђивала наше истраживање, на крају смо успели да утврдимо где је био Вукојевац, с обзиром на то да је на топографској карти у његовом атару било уцртано 49 кућа. Током осамдесетих и деведесетих година прошлог века сељаци су продавали своје стамбене објекте Албанцима, као грађевински материјал. Они су све разградили куће и сав материјал пренели у суседна села подујевске општине. Отишло се толико далеко да су читави темељи однети, да не постоје више никакви трагови људског постојања на тим брдима. На терену једини трагови некадашње насељености били су зарасло сеоско гробље у храстовој шуми и ред стабала шљива - описује геоморфолог Милошевић предео на коме би и археолози тешко утврдили да је ту некада било село.

У већ поменутој административној граници са Косовом и Метохијом ни албанско становништво није опстало између 1999. и 2001. године. Због безбедносног вакуума и преостали житељи у Ђорђевцу и Гарама одселили су се као и оно из српских села Тачевца и Растелице. Дакле, ни висок наталитет без још неких битних економских предуслова није довољан за опстанак насеља. Једино се у Растелицу пре три године вратила једна породица, али, с обзиром на то да најмлађи становник има 63 године, судбина овог села је сасвим извесна.

- Иако смо ми научници који се баве радом на терену и проучавањем онога што тамо постоји, а не предвиђањима, ипак када се говори о будућности ових простора, о некој ревитализације спонтано расељених насеља не може бити ни речи. То би подразумевало демографску стабилност, рехабилитацију рађања, што подразумева значајан прилив становништва у репродуктивном периоду - подсећа наш саговорник. Ипак, не пропушта прилику да истакне да су се у Министарству за рад и социјалну политику, које је препознало значај и алармантност резултата овог истраживања, предвођени помоћником министра Бојаном Анђелковићем, активно укључили у решавање ове проблематике.

Питамо на крају, ипак, ако се гасе толика села, куда су отишли сељаци. Наш саговорник слеже раменима, у веће градове нема сумње, али тешко је рећи где с обзиром на то да се становништво Србије из године у годину смањује. Ипак, приметно је да се у долини Мораве граде нове куће и насеља.

Била једном нека села

Дуж административне линије разграничења централне Србије и Косова и Метохије у протеклих две деценије угашено је шест насеља. У општини Прешево то су Гаре, у општини Бујановац - Ђорђевац, у околини Врања насеље Пљачковица као и у околини Куршумлије: Вукојевац, Тачевац и Растелица.

Област Старе планине изнад шестсто метара надморске висине је проблематична због климе и врло ниских температура, па не чуди да су у књажевачкој општини угашена села Репушница и Папратна, мада иста судбина чека и Дрвник (пет становника) и Татрасницу (два становника). Пред гашењем су и Басара (живе два човека), Милојковац (петоро житеља) у општини Пирот као и Бољев Дол (три становника) и Бањски Дол (девет становника) у општини Димитровград.

Власина и Крајишта остали су без четири насеља. То су Бајра у општини Босилеград, Колунице у општини Сурдулица, Острозуба у општини Црна Трава као и Јаворја у атару Власотинце. Пред нестајањем је и Бистрица (три становника) у општини Црна Трава и Козило у општини Власотинце.

Како су Французи спасли село

Суочена са масовним одласком из села у градове и одумирањем низа мањих места, нарочито у јужном делу земље и нарочито током шездесетих година прошлог века, Француска је пре пар деценија донела одлуку да обнови опустела села. Младим брачним паровима омогућено је да по повољним ценама добију куће и имања, а држава је обезбедила изградњу путева и телекомуникационих веза, што је био подстрек младима да напусте градове.

Једно од решења за враћање живота у села је и имиграција, о чему се сада размишља у Шпанији. Како пише мадридски „Паис", западни део ове земље, на граници са Португалијом, опустео је пре четрдесетак година, кад су млади напустили села. Према речима професора Валантина Кабрера, проблем је што су Шпанија и Португалија „увек живеле окренуте једна другој леђима, а да није било помоћи ЕУ, ова област би била пустиња".

„Сада ту постоје области са сибирском демографијом на којима живи четири до пет становника", каже Кабреро.

Извор: www.politika.co.yu - Рајна Поповић, С. Р.