Оштрим пером и помирљивим духом
Еразмо Ротердамски (1466./67. - 1536.) иде у најпознатје и најзначајније хуманисте. Његово грчко-латинско издање Новог Завета, његови коментари и егзегеза текста имали су великог утицаја у оновременој и потоњој библистици као и целокупној хришћанској мисли. Еразмо је утицао како на философе, тако и на политичаре, књижевнике, правнике, педагоге, сликаре и музичаре. Спектар његових тема је опсежан: рат и мир, политика и људско достојанство, јуриспруденција и људско право, црквена музика и омилитика, вера и мудрост, стил и цивилизовано опхођење, брак и васпитање (педагогија). Ауторка Кристина Крист – фон Ведел портретише Еразма вишеслојно дело деликог хуманисте, као и борбе и стремљења у епоси реформације - Christine Christ-von Wedel: Erasmus von Rotterdam. Ein Porträt. Schwabe, Basel 2016.
Ротердам, Гауда, Париз, Лонодно, Торино, Венеција, Рим, Базел, Левен, Фрајбург у Брајзгауу – тако гласе етапе и значајна станишта његовог богатог интелектуалног живота на почетку раног нововековља.
Еразмо Ротердамски није само водио европски живот, он је био проминентна и славна европска личност. Рођен 1466. или 1467. као ванбрачно дете жупника из братства августинаца, Еразмо се развио, благодарећи једном папском диспенсу, на сопствену иницијативу и о сопственом трошку у слободан дух и славног публицисту. Многа његова дела из области философије, теологије, филологије, педагогије и пацифизма су још за његовог живота доживела многа издања. На резонанцију та дела нису наишла код католичких и (доцније) протестантских чувара Светог Грала, као што напади, осуде и црквено-правна индицирања то документују.
Једно од његовх најпознатијих дела које је 1509.г. написао гласи ”Похвала лудости”, које је до Еразмове смрти 1536.г. доживело више од тридесет издања, као прави „best- and lonseller“. Лудило, латински «stultitia» наступа на светлост дана као штедро дарујућа богиња сејући срећу око себе: без лакомислености нема акта зачећа, без неодмерене храбрости нема живота и воље за њим, без обмане и подвале нема заједничког живота у друштву. Овако велича дама (лудост) саму себе. Драматургија Еразмовог шеретског трика и марифетлука се састоји у похвали лудости и прилици да се у густој магли ироније сакрије тамо где се шала и озбиљност дотичу и где су оне до бркања и замене сличне. Учени и мирољубиви хуманиста није изумео жанр ироничне ”похвале”. Себастијан Брант је 1494. написао сатиру ”Брод лудака”.
Под Еразмовим оштрим пером је настао језички ватромет написан елегантним и инвентивним латинским језиком, задивљујуће смелости којим он жигоше неправилности. Готово у ничеанском маниру ће човек бити представљен као одвећ људско биће коме је илузија неопходна: лудост чини егзистенцију могућом и подношљивом. Она је чини – саобразно својој двострукој природи – неподношљивом и неиздрживом. Само онај ко је при пуној свести, може се упустити у насилне преговоре из којих ”обе стране имају више штете но користи”.
Еразмо је био вехементни критичар рата, такође и такозваног ”праведног рата” посебно у случајевима верских ратова који су водили у расцеп и које је Еразмо настојао да сузбије, и по цену приговора овешталих и задртих и теолога да је он атеист.
Ауторка наглашава у овом полетном портрету да је Еразмо био хришћански хуманист, а не ”светски”. Ова књига се појављује о 500-годишњем јубилеју Еразмове грчко-латинске едиције Новог Завета. Ауторка је иначе експерт за питања Еразмовог дела. Она га описује као мудрог човека, склоног полемикама, али и помирљивог, оштрог интелекта, али свакад уљудног, богобојажљивог и толерантног. Еразмово дело филолошке и историјске библијске ерминевтике је дало реформистичком покрету одучујуће импулсе.
Протођакон Зоран Андрић
