Оштроумни аналитичар и визионар
О 150-годишњици рођења Макса Вебера (1864-1920), родоначелника социологије религије
Напоредо са Марксом, Фројдом, Ничеом и Ајнштајном, Макс Вебер (1864-1920), социолог и филозоф културе спада у ред оних немачких мислилаца који су трајно одредили мишљење 20. века. Као ниједан други аутор, Макс Вебер је оставио дубоки траг у немачким друштвеним наукама. Он се сматра оцем социологије и родоначелником социологије религије у Немачкој. Генeрације студената се учило и данас учи дефиницијама појмова које је он трајно семантички одредио - као што су „моћ“ и „власт“ „аскеза“, „дух капитализма“.
Макс Вебер је након свог инаугуралног предавања (приступне беседе) 13. маја 1895. ступио у контакт са издавачем Паулом Зибеком, оснивачем данашњег Mohr Siebeck Verlag поставши један од његових најзначајнијих саветника. Вебер је код овог издавача објавио своје капитално (недовршено) дело „Привреда и друштво“. Велики теолошки лексикон „Религија и друштво у историји и савремености“, најзначајнија богословска енциклопедија на немачком језику, угледала је светлост дана благодарећи Веберовој изричитој препоруци. Отуда није чудо што се о овом јубилеју у новом специјалном издању објављују два највише дискутована Веберова дела „Протестантска етика и дух капитализма“ из 1905. г. као и „Привреда и друштво у историјско-критичком издању дела Макса Вебера“ Max Weber-Gesamtausgabe (MWG).
Иако истраживање религије није био примарни циљ у Веберовом опусу, извесно је да је у оквиру своје „Протестантске етике и дух капитализма“, заједно са Диркхајмовим „Елементима религиозног живота“, положио камен-темељац социолошког приступа проучавању религија. Овде бисмо истакли управо објављено Веберово дело „Asketischer Protestantismus und der 'Geist' des modernen Kapitalismus. Max Weber und Ernst Troeltsch“. Herausgegeben von Wolfgang Schluchter u. Friedrich W. Graf. У овом јубиларном издању је пренесена опсежна документација и прилози о овом Веберовом епохалном спису, односно о сучељењу Вебера са својим критичарима, тексту и контексту, као и о његовој критичкој рецепцији.
Поводом 150-годишњице рођења, објављене су две нове биографије овог класика модерне социологије - Jürgen Kaube: Max Weber. Ein Leben zwischen den Epochen. Rowohlt Berlin, Berlin 2014, и Dirk Kaesler: Max Weber. Preuße, Denker, Muttersohn. C.H.Beck, München 2014.
Макс Вебер је рођен 21. априла 1864. као једно од осморо деце у Ерфурту, у имућној космополитској породици. Када је 1871. основано Немачко царство, било му је тек седам година. Однос према оцу, национално-либералном професионалном политичару, остао је до смрти оца 1897. напет и у сталним сукобима. Снажнији је био утицај строге протестантске мајке Хелене, рођене Фаленштајн. Од 1882. Вебер студира право, националну економију, историју и филозофију у Хајделбергу и Берлину. Посебно су га студије права (јуриспруденције) учиниле строгим и прецизним у формулисању појмова.
Дирк Кезлер, један од двојице биографа у својој биографији „Макс Вебер – Прус, мислилац, мамин син“ вели: „Макс Вебер је неоспорно велики класик читавог једног одреда (батерије) дисциплина“. Други аутор, Јирген Каубе пише у својој биографији „Макс Вебер. Живот између епоха“ о његовој нервној болести, типичној болести епохе, о његовом преданом раду у науци, као и о томе да му није пошло за руком да доврши књигу. Много од онога што је Вебер написао - „Протестантска етика и дух капитализма“ или његово капитално дело „Привреда и друштво“ - и данас је актуелно. „Он је био најперспективнији научник своје генерације, експонент протестантске, буржоаске елите“, вели Каубе. Веберово дело није извор оптимизма или радости – то је пре тмуран, "апокалиптички поглед на свет“, вели Кезлер.
Почетак Првог светског рата је оснивача немачке социологије затекао у Хајделбергу, у коме је он био професор тамошњег универзитета у својству „вишег поручника у резерви“, будући да се као узорни патриот 1914. добровољно пријавио да иде на фронт, али је прекомандован у Heimatdienst, службу унутар Немачке.
Обе биографије описују измахивање клатна од депресивног до маничног стања, Веберову честу срџбу и еротске пориве. Све чега се Вебер дотакне – од аграрног капитализма до антике, светских религија и питања рационалистичких форми живота у модерној Европи – полази му за руком као економисти, социологу и историчару који је увек имао у виду и спој са дијагностиком савремености. Он ће разапињати грандиозне лукове од антике до садашњости и натраг - у чијем је центру једна тема са варијацијама: однос привреде и друштвеног поретка - вазда настојећи да одгонетне развој структура модерног капитализма.
Макс Веберов живот је испуњен оштрим преломима и антагонизмима. Он је савременик Ничеа, Пикаса, Фројда, Лењина и сведок радикалних измена парадигми у етици, естетици, еротици и политици. Он је био најангажованији и истовремено и најдистанциранији посматрач модерне. Када је Хана Аренд једном упитала Карла Јасперса, са којим се свег живота дописивала, о његовим разговорима са Вебером, он јој описује једну епизоду из сусрета са Вебером. На Јасперсово питање какав смисао има бавити се науком, Вебер му је одговорио: „Да би се видело шта смо у стању да издржимо“. У вољи за сазнањем ваља видети кључ за настанак Веберовог грандиозног опуса. Макс Вебер је био један од највећих научника и талената своје генерације, вели Каубе и додаје: „На крају његовог живота није остало ништа од света у коме је рођен, а он је оставио огромно дело у фрагментима“. Каубов закључак је да у час преране Веберове смрти нико није био у стању да уверљиво тврди у чему је значај његовог дела, а да је монументални торзо његовог опуса држао различита тумачења отвореним.
Енигму Вебер је тешко разгонетнути. Обе биографије нуде широку панораму Веберовог високог грађанског порекла и линију професионалних политичара са очеве стране, а са мајчине линију индустријалаца са вишеструко премреженим односима и везама између земаља и континената. Био је ожењен рођаком, Маријаном Шнитгер, мудром и храбром женом, која ће му остати привржена до смрти. Здравствена криза кроз коју је Вебер прошао у годинама између 1899. и 1903. имала ја за последицу повлачење из универзитетске службе. Монденска дијагноза тога времена је гласила „неурастенија“, односно „лоше расположење прерасло у болест“. Каубе не верује у тезу Маријане Вебер по којој је Макс тих тамних година свога живота био сасвим „замукао“, као што то она пише у „Слици живота“, аутобиографској прози. Напротив, тих година је Макс Вебер често боравио у Риму, у срцу католичког света, откривши да је протестантизам ближи монаштву него католицизам.
Вебер је био веома штур и полемичан, веома противречна личност. Он је сазрео изузетно рано, те је захваљујући својим интелектуалним спосбностима, већ 1893, као 29-годишњак, постао професор у Берлину. Својим инаугурационим предавањем у Фрајбургу изазвао је сензацију, обревши се потом у Хајделбергу, да би се након само две године службе као професор универзитета дефинитивно повукао из академског живота. Кезер вели да Вебер није наш савременик. Непромењено интересовање за Веберово дело не говори и о актуелности његове личности. Но интересовање за његово дело принуђује и на његову „историзацију“/ “историзирање“, чему су обе биографије штедро допринеле. Обе биографије би се могле подвести под категорију "интелектуалних биографија". Но ни једна ни друга нису могле да потпуно испуне тежак задатак, чему је пре узрок сложена природа личности Макса Вебера („дивљег Макса“, како је називан), но недовољно умеће његових биографа. И мимо тога, обе биографије представљају значајан допринос осветљењу овог par excellence класика економије, права, историје, политичке теорије, социологије и социологије религије, полихистора и универзалног мислиоца.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
