Освећење цркве Светога Саве у Бањанима код Никшића

Освећење цркве Светога Саве у Бањанима код Никшића
Освећење цркве Светога Саве у Бањанима код Никшића
Освећење цркве Светога Саве у Бањанима код Никшића
Освећење цркве Светога Саве у Бањанима код Никшића

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије обавио је у недјељу 21. октобра освећење новоподигнуте цркве Светога Саве у селу Мируше у Бањанима код Никшића.

У чину освећења храма, а потом и служењу Свете архијерејске Литургије, Преосвећеном Епископу је саслуживало неколико свештеника епархија Будимљанско-никшићке и Захумско-херцеговачке. Светом богослужењу и свечаности, уприличеној поводом освештања новоизграђене цркве, присуствовали су вјерници овог краја и сусједне херцеговачке општине Билећа, са којима и Миљан Алексић, начелник ове општине.

Током свете службе Божије сабраном народу бесједио је Његово Преосвештенство Јоаникије. Владика је казао да се заједничком молитвом свештенства и вјерног народа, као и заједничким свештеним дјелом овај дивни храм обукао у вјечиту свјетлост Божију; на њега се, милошћу Божијом, излива благодат Пресветог Духа, која ће укрепљивати све који се у име Божије убудуће буду сабирали, Богу молили и свете службе вршили.

“У мјесту које има храм осјећа се, непрестано, присуство Божије и покровитеља светиње, а у овом случају то је Свети Сава, Први Архиепископ српски. Он је покровитељ овог светог храма, као што је био покровитељ и оног потопљеног. Зато, хвала мјештанима овог малог мјеста, који је избјежао од воде, али није заборавиo своју потопљену светињу, него је сачувао памћење и сјећање и надокнадиo тај губитак зидањем новог храма Светога Саве. У старој Херцеговини, насљедном удјелу Светог Саве, био је развијен његов култ, народ га је увијек веома поштовао, можда мало више него у осталим крајевима, а овдје је, нарочито, био развијен култ Светога Саве одвајкада, не од јуче, нити откад су почеле разне лоше приче, неистините и злонамјерне, него од памтивјека, што се види и по томе да је овдје постојала стара црква посвећена Светом Сави“, рекао је Преосвећени Јоаникије.

Он је захвалио мјештанима што су од људског немара и зуба времена сачували кадионицу и звоно са старог, потопљеног храма и пренијели их у нову цркву, која је подигнута поред воде Билећког језера.

“Учинили сте најбоље што сте могли за ово мјесто, а и за ваше потомство, јер тамо гдје постоји црква, тамо ће бити сабирања у славу Божју, тамо ће се вјерни народ сабирати у заједништву, утврђивати међусобну слогу и љубав, а то утврђује и ваше породице, обезбјеђује будућност ваших домова на прави, истинити начин да останете чврсти у вјери православној, да у њој напредујете. Oд сада ће се овдје моћи и редовније служити свете службе Божије, и то је оно што је најважније. Једнако се излива благодат Божија без обзира на то да ли је на служби мањи број вјерног народа, педесет или хиљаду. Драже нам је, наравно, да увијек буде што више вјерника, да буде што већа заједница, да у што већем сабору прослављамо заједно име Божје.“

“Али знамо какве су наше прилике, народ се прилично раселио, па често видимо да су поједини домови остали празни. Хвала Богу, тај народ није заборавио свој завичај, иако негдје другдје живи, али је важно да они који су одселили и негдје друго живе у нашој отаџбини или иностранству, не заборављају своја огњишта, гробове, домове, храмове и имања. Па и овај свети храм смо подизали и освештавамо га с надом да ће у овом селу бити живота, и ово је, свакако, подстицај за ово село и за оне који потичу одавде, да се што чешће овдје сабирате и правите велики сабор, да они који живе негдје другдје дођу и обиђу своја огњишта и гробове, да се заједно Богу помолите. Нека буде срећно и благословено, драга браћо и сестре, нека Бог благослови Одбор за изградњу ове светиње, који је са мало средстава и могућности учинио све што је било могуће, који је са великом пажњом радио и завршио ову светињу и, ево је, хвала Богу, лијепа и блиста, обучена у божанску свјетлост. Дај Боже да тако буде увијек, да она служи Богу и слави Божјој од сада па до скончанија свијета и вијека“, поручио је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије.

Владика је заблагодарио свим дародавцима, приложницима и племенитим људима који су помогли изградњу храма Светога Саве у Мирушама, а најзаслужнији су одликовани архипастирским граматама.

Признања су добили: породице почивших Ђорђија и Петра Кецојевића, као и Неђо Кецојевић, такође из Мируша, Јанко Гудељ из Враћеновића, Јово Марић из Требиња, Драган Манојловић из Никшића, Веселин Вукосављевић, инжењер који је пројектовао храм, Вања Алексић из Никшића, Милан Кецојевић из Минхена, Милан Бобот из Никшића, Лука Кецојевић из Никшића, Марко Митровић из Требиња, Радивоје Кецојевић из Херцег Новог, Миливоје Јарамаз из Никшића, иначе предсједник Одбора за изградњу храма, који је, овом приликом, поздравио сабране.

“Оно што вјекови нијесу могли да избришу са лица земље, то је за кратко време учинила вода овог језера, која је прије пет деценија као акумулација тадашње Електропривреде загосподарила цијелим крајем. На језерском дну остале су цркве, куће и имања вриједних домаћина. Једна од православних богомоља је и црква Светога Саве која је стотинама година одолијевала разним недаћама, док је под својим скутима примала вјерни народ и ширила вјеру православну. Било је потребно да прође много времена па да Мирушани ријеше да на новим темељима подигну цркву Светог Саве. “

“На нашу радост, као и оних братственика разасутих по бијелом свијету, прилози за изградњу су почели да пристижу са обје стране вјештачке и неприродне међе. Из дана у дан црква је расла, све до данашњег изгледа, која као да послије толико времена пркоси водама Билећког језера. Овдје, на овом камену све је историја. Чак и ово звоно које се чује на истоку до Острога и западу до Тврдоша, има своју причу. Набављено је 1894. године прилозима тадашњих добротвора. У Првом свјетском рату било је скинуто са храма, да би га, потом, мјештани нашли чак у Поповом пољу. На старој, потопљеној цркви стајало је све док га воде језера нијесу прекриле. Али, Ђорђе Кецојевић и Радомир Алексић успјели су да га спасу. Звоно је остављено у грмљу и тако сакривено чекало четрдесет љета и дочекало да се опет нађе на звонику новоизграђене цркве, “рекао је Јарамаз.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка