Освећење храма Свете Тројице у Југовићима
Тројицина црква у Југовићима је храм који се налази на највећој надморској висини на територији Епархије захумско-херцеговачке и приморске, тј. на висини од 1248 метара. Тај свети храм је, у потоње двије године, обновљен трудом мјештана и потомака Југовића. У суботу, 28. јула 2012. године, Преосвештена Господа Владике Григорије и Атанасије, тринаест свештеника, четири ђакона, три чтеца, двије игуманије са сестрама монахињама и многобројан народ, учествовали су у Светотројичном освећењу светиње југовићког храма Силаска Светог Духа на Апостоле.
Божанственом Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ тахумско-херцеговачки Г. Григорије, који је након службе изузетно надахнутом бесједом поздравио присутне.
Послије Свете Литургије, присутни су имали прилику да се у југовићким врлетима освјеже културно-умјетничким програмом и окријепе издашном трпезом љубави.
За село Југовићи везане су многе приче у народу. Међутим неке од њих са сигурношћу можемо тврдити јер су дио живог и аутентичног предања овога краја, а у осталом и историчари помињу ове специфичности. Наиме, пред најездом Турака у 14. вијеку у ово село је пебјегла супруга Војина Југовића, носећи у својој утроби мушко дијете. Од тог ђетета, а касније врло угледног човјека, изродило се велико пламе по којем је и добило име ово живописно село. Овај Југовић је сахрањен у гробљу храма Свете Тројице за који се претпоставља да је старији од Косовске битке. Памти се и детаљ када су неки турски сватови у пролазу срушили крст на гробници првог Југовића, на што су мјештани (муслимани Јузи - како су се презвали по преласку на ислам) жустро реаговали и крваво се сукобили са дрским сватовима. Будући да су и они потомци Југовића, под турским зулумом прешли у ислам, занимљиво је да никада нису заборавили своје порјекло и дубоко су остали свјесни својих корјена. Чињеница је да су све до 1936. године (иако муслимани) пред храмом Силаска Светог Духа на Апостоле, налагали бадњаке. У моменту када је најугледнији домаћин села ступио у врх усташке пирамиде ових простора у склопу идеје злогласне НДХ, прекинули су овај хришћански обичај.
Ово мјесто, које мјештани помињу као древне пашњаке Немањића Чобана, зњачајно је и по томе јер се одмах уз његову валу простире сеоце или засеок Кокорина, родно мјесто покојног игумана Острошког Лазара (Аџића). У том засеоку налази се његова родна кућа.
ЛАЗАРЕВА СУБОТА
Владико херцеговачки,
Апостоле Христа,
Сина Очевог,
Коме у славу,
Распету земљу,
Савину и Василијеву,
Епископовaњем својим Васкрсаваш,
Њега помени данас ође,
Ево, баш ође, ђе се у Христа обук’о.
Лакше ћеш Ти него ико,
Адамова рода,
Замолити Спаса и Бога, за покој његов.
Апостола Првозваних слободом
Реци Му овако:
Ето, дођох, ђе ми се отац други пут родио,
Водом и Духом, Господа срео,
Оца оставио и мреже у дубину бацио!
јереј Данило Дангубић, Гацко-28. jул 2012.г.Г.
Поред тога што смо у овом храму, као у бројним херцеговачким храмавима, нашли комплетан сет Богослужбених књига, имали смо прилику да примјетимо да су те књиге итекако кориштене. Минеји, Октоиси, Триоди, Часослови, Требници… Старији људи се сјећају ревносних попова, а њихови родитељи су им причали да су ту боравили и неки молитвеници или пак прави „калуђери који су држали службе“…
Милошћу Божијом и молитвама Светог Василија Острошког и Блаженопочившег оца Лазара у дану освећења освећена је и ријека људи која се слила у пустињу југовићку… И питање је ко је кога изабрао - они овај дан или овај дан њих? Једно је јасно, а то је најбоље дефинисано у оној народној да тамо ђе је текло, тамо ће и капати! Е, ово што је у ову Суботу (освећења) капало, уствари је синфонија Милости Божије и заслуга предака, тих честитих људи, којима је поштење била религија, а образ теологија!
Извор: Епархија захумско-херцеговачка
