Освећење звона у Лозници
Лепота звука, глас Јерихонских труба, који оглашава лепоту Новог Неба и Нове Земље
На путу од крштења, духовног рођења, па све до смрти сваког хришћанина прати звоно. Зато је и Џон Дон рекао стиховима: „Ниједан човек није острво, само по себи целина; Сваки је човек део Континента, део Земље; Ако грудву земље однесе море, Европе је мање, као да је однело неки Рт, као да је однело посед твојих пријатеља или твој; смрт ма ког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен Човечанством. И зато никад не питај за ким звоно звони: оно звони за тобом“.
Масовна употреба звона почела је од 9. века када су у римској провинцији Кампанији изливена прва звона од легуре цинка, бакра и месинга. У 12. веку њихов звук се огласио и на источном крају тада јединственог хришћанског царства. Наиме, венецијански кнез Урс Други одмах пошто је изливено прво звоно у његовој држави, послао га је на дар грчком цару Михаилу.
По српским земљама прва звона огласила су се са бројних задужбина лозе Немањића, родоначелника Стефана Немање и његових синова Саве, првог српског архиепископа,. и Стефана Првовенчаног, првог српског краља. Велики ктитори цркава били су и остали Немањићи; само за име краља Милутина везује се 44 задужбине. И Лазар Хребељановић који их је наследио на српском престолу био је велики задужбинар, тако да је непосредно пред пад у турско ропство звук звона одјекивао широм Србије.
Турци су забранили оглашавање звона и током пуних шест векова масовно су их уништавали.
Са почетком Првог српског устанка зачула су се звона, а Срби су њихов звук поистовећивали са слободом. Карађорђе и Милош Обреновић чинили су велике напоре да набаве нова звона и изграде звонике,
Звона су била и предмет уметничке инспирације. У роману Владимира Прибиткова о Андреју Рубљову, као и у филму Андреја Тарковског, најважнији догађај је изливање једног велелепног звона као символа вере у Христа, али и у људско трајање. Иво Андрић је био један од најбољих познавалаца звона код нас. У његовој заоставштини пронађено је три стотине библиографских јединица о звонима које је прикупио највероватније у намери да пише роман о феномену звона код Срба.
Колики је значај звона у нашем народу види се из тога што се задужбинаром није сматрао само онај који подиже цркву, него и онај који дарује цркви звоно. Пре постављања на звонару, звоно се обавезно освећује јер се оно у православној Цркви убраја у свештене предмете храма и има посебни литургијски значај. Народ је најбоље рекао да је црква без звона исто што и човек без уста.
22. октобра 2015. године лознички храм Светог Прокопија добио је свој глас. Његово Преосвештенство Епископ шабачки господин Лаврентије са свештенством и многобројним народом освештао је звона која је храму Светог Прокопија на обали Дрине подарио господин Пера Дивљановић. Затим је Епископ Лаврентије одликовао господина Дивљановића орденом Светог владике Николаја. У својој надахнутој беседи Преосвећени је, поред осталог, рекао : „Звук звона ће од сада заклањати овај наш део отаџбине – Јадар са околином, од свих непогода које непријатељ Божји и човеков с времена на време шаље и покушава да нашкоди човеку. Нека су на здравље и спасење молитве свих оних који слушају ова звона. Она ће штитити нас и наше потомке. Велика је улога црквених звона у историји нашег народа. У Српкој трилогији Стевана Јаковљевића имамо опис чудотворне пацифистичке мисије црквених звона. Наиме, у српско-бугарском рату војске су се улогориле на Кајмакчалану. Недељама из ровова војници нису помаљали главу и стојали су укопани. Заборавили су на време. Ако се неко подигне, пуца се и тај бива мртав. Једног дана чују звук звона и неко рече: „Данас је недеља.“ А други рече: „Па данас је Ускрс.“ После топовске грмљавине тај глас звона је дошао као глас ангела. Устаде наш војник и погледа према бугарском рову и чује отуда глас: „Брате, имаш ли хлеба?“ „ Имам“, рече српски војник и баци му, али хлеб паде на брисани простор. Овај му рече: „Немој пуцати да узмем хлеб.“ „Нећу,“ одговори српски војник. Овај устаде, узе хлеб и баци паклу цигарета која паде испред рова. Устаде војник и узе је и други охрабривши се устадоше из ровова, да би прекинули тај пакао. Кад Врховна команда виде да се војници противничких страна здраве и грле, почеше да пуцају из топова у ваздух да би се војска вратила, те прекинуше ову антиратну празничну атмосферу коју је направио свештени звук звона. Звук звона може да унесе глас савести и у најкритичнијем тренутку,“ истакао је Владика Лаврентије.
Свечаност су увеличали и гости из Богословије Светог Саве на челу са ректором протојерејем ставрофором др Драганом Протићем, протођаконом Миланом Ковачевићем који је прочитао повељу дародавцу црквених звона и професором Браниславом Кеџићем који је руководио хором Богословије Светог Саве. Хор је својим ангелским појањем достојанствену и свечану прославу прожео молитвеним тоном Мокрањчевог појања. У Богословији се посебно узгаја појање по нотним записима Стевана Мокрањца јер је овај био наставник Богословије Светог Саве за све време његове уметничке и стваралачке делатности. Стеван Мокрањац је живео и умро као професор београдске Богословије.
Ректор Богословије Светог Саве др Драган Протић је поклонио епископу Лаврентију икону светитеља који су некада били ученици и професори ове школе и при том се захвалио у име професора и ученика на позиву да учествују у овој духовној радости и свечаности.
„Богословија Светог Саве, сва деца и сви њени запослени и ја лично захвални смо нашем драгом владици Лаврентију, једном дивном човеку наше свете Цркве и нашег народа. Захвални смо и проти Милану Алексићу, лозничком свештенству и народу на љубави коју показују према нашој школи. Посебно бих истакао да је Преосвећени Епископ Лаврентије био ученик Богословије Светог Саве и ми нашу благодарност желимо да искажемо тако што ћемо уручити један скроман поклон, али поклон са погледом у вечност који показује природу, плод, и домете образовања наше школе. То је икона на којој су свети владика Николај Жички и Охридски чији орден је господин Пера Дивљановић данас часно понео на својим грудима, и свети отац Јустин Ћелијски, два највећа сина наше београдске Богословије, а и наше просвете после Светог Саве. Такође су ту и свети мученици загребачко-љубљански Доситеј и Платон бањалучки који су страдали мученички од усташа у Другом светском рату. Ти дивови сведочења Христа, са поносом истичемо, изашли су из београдске Богословије. Хвала вам владико још једном за све што сте учинили за нашу заједничку духовну кућу. Нека Вас Бог поживи на многаја љета.“
„Хвала вам најлепше, оче Ректоре“, одговорио је Епископ. „Подсетили сте ме на моје најлепше дане, на Богословију где сам провео незабораван период детињства и младости. Хвала Вам и на овом лепом дару, икони. Гад год је видим сетићу се и мог лепог ђачког доба.“ Епископ Лаврентије се захвалио Ректору и професорима на бризи и љубави коју испољавају у педагошком раду са ученицима,
Прота Милан Алексић је изразио задовољство што Црква тако брзо, ревношћу свештенства и верног народа, напредује. Истакао је да је завршио призренску Богословију и да је духовно дете Његове Светости блаженопочившег Патријарха Павла. Прота Алексић је рекао да је подржавао и да ће подржавати сваки духовни, културни, и просветни пројекат. Његова дугогодишња сарадња са Богословијом Светог Саве, а преко ње и са значајним медијским кућама као што су Продукција Епархије Бачке – Верски мозаик Србије, јавни сервис Радиотелевизија Србије, ТВ Храм, као и званични сајт Српске Православне Цркве и други новински медији, чини га поносним и даје му снагу за нове мисионарске напоре у грађењу Дома Божјег, јер је свет позван и призван да постане Црква Божја, благодатна заједница Оца и Сина и Духа Светога.
Прота Милан Алексић је на крају рекао да се „нада да ће слеме храма и подизање крстова бити до Светог Прокопија идуће године. Ако Бог да да се сви скупимо и поделимо сви заједно духовну радост.“
Свечаност је настављена свенародним весељем и обилном трпезом на којој су домаћини угостили мноштво верног народа.
Свод небески изнад Дрине је био тмуран и по сабраном народу је ромињала кишица. Сви смо били уроњени у космос. Осећало се да нас штити благодатна снага звона. Овде у Лозничком пољу интуицијом наслутисмо најприсутнију и најдуговечнију исконску и универзалну симболику звона. По њој је тело звона небески свод, безмеран и несагледив, у коме се све креће између две крајности добра и зла, смрти и бесмртности. Никад не питај за ким звона звоне. Звона су трубе Израиља које руше зле зидине безбожног Јерихона и Вавилона, ту у Лозници украј Дрине, у храму светог Прокопија који се као мост огледа у модрозелене воде реке.
Горан Раденковић, професор
