Отшкринуте двери тајног ватиканског архива
Ватикански тајни архив неће убудуће више бити ”тајни”.
Досадашњи назив "Ватикански тајни архив" је досад погрешно схватан, што је изазивало негативне асоцијације. Новом одлуком папе Фрање почиње процес који би се могао назвати ”Lux in arcana”.
По жељи папе Фрање, Ватикански тајни архив је преименован у „Ватикански апостолски архив”. То проистиче из једног папиног прогласа, такозваног Motu Proprio: ”L'esperienza storica” – ”Историјско искуство”. Сходно тој одлуци, структура и својства архива се неће у бити променити. Папа Фрања се у том прогласу осврће на историјат ове институције. Архив је настао почетком 17. века под називом Archivum Novum (Нови архив), да би убрзо био преиначен у Archivum Apostolicum (Апостолски архив), а да би од 1646. г. носио епитет secretum, као и многи слични архиви краљева и кнезова. Име Archivum Secretum је, истиче папа, израз који говори да је реч о документима и делима приватног архива, као и о приватној библиотеци папа. Овога нису многи људи свесни, јер у модерним језицима смисао речи secretus се преобразио, те је изравњаван са тајним. Отуда је досадашње име имало „двосмислени, готово негативни призвук”.
Архив, чији је волумен 85 километара регала иде међу највеће на свету и који је за научна истраживања већ одавно отворен, Готфрид Вилхелм Лајбниц је 1702.г. назвао једном врстом ”Централног архива Европе”.
Нови документи из понтификата Пија XII
Ново име архива треба да одговара стварности и буде у служби Цркве света културе. Папа је у у том Motu Proprio L'esperienza storica инсистрао на транспарентности. Тако ће 2. марта 2020.г. бити отворена и доступна документација из понтификата папе Пија XII. Њему критичари приписују чињеницу да се за време Другог светског рата није протестовао против холокауста. Експерти се надају да ће међу доступним документима наћи изворе о тадашњој дебати у Ватикану.
Пије XII. је био од 1939. до 1958. г. на катедри Св. Петра. Црква „нема страх пред историјом”, вели папа Фрања. Он је уверен да ће „озбиљна и обективна историјска истраживања са умереном критиком просудити моменте великих тешкоћа и болних одлука у правом светлу осветлити са људском и хришћанском опрезношћу”.
Иначе, овај архив у популарном схватању прати таман глас. Али другачије но што је у Ден Брауновом трилеру „Илуминати” описано, овде не прети никоме да буде угушен или да у подруму пронађе антиматерију. Овај тајни (читај: прватни) архив Ватикана у близини Сикстинске капеле одаје пре профани утискак. У читаоници, која делује светло и модерно, седи десетина истраживача са својим лап-топом раунарима и древним документима и књигама пожутеле хартије.
Ова збирка је јединствена. С једне стране, овде су похрањени документи Цркве који сежу 1000 година натраг. Државни архиви садрже примарне изворе одређене земље, Ватикански тајни архив, пак, документацију из читавог света. Онај ко се креће кроз тамен и уске коридоре докумената, налази се у шетњи кроз историју света. Овде су конзрваторски похрањени сви закони које је Света столица прокламовала, дипломатска кореспонденција и документи моћних и утицајних фамилија
Који архиви излажу материјал о папи Пију XII?
Најпре, највећи и напознатији Ватикански апостолски архив, који се раније звао „Ватикански тајни архив”. Томе се придружују и архиви Конгрегације вере, некадашњи „Свети официјум”, два архва Државног секретаријата, Конгергације за мисију, Когрегације за Источну цркву, архиви црквених судова (Sacra Paenitentiaria) и градитељског завода за базилику Св. Петра.
Колико материјала ће бити доступно истраживачима?
Црквени историчар и експерт за Пија XII, Петер Гумпел вели да ће то бити волумен од 16 милиона страница из времена понтификата Пија XII (од 2. марта 1939. до 9. октобра 1958). Начелник архива Серђо Пагано спомиње округло 200.000 архивских јединица у ранијем тајном архиву. Једна архивска јединица (картон са документима може да варира од једног документа са 1000 страница до једне мапе са неколико белешки).
Где могу истраживачи да раде?
Број места за истраживање у Апостолском архиву износи 60 места дневно. Ту се могу поручити до 5 картона дневно. Свако одобрење за истраживање у архиву траје максимално 3 месеца, потом је потребно поднети нови захтев за улазак у архив. Овај пропис важи и за све друге архиве у Ватикану.
Који историчари имају приоритет у уласку у архив?
Начелник архива Пагано је већ за штампу пренео вест да је реч о 10 истраживача из Америке, двојица од њих из Holocaust Memorial Museum у Вашингтону, седморица из Израела, 14 из Немачке, 16 из Италије, 20 из Источне Европе, као и други из Француске, Шпаније, Латинске Америке. Њихов приступ је резервисан до летње паузе почетком јула.
О каквим темама се очекују сазнања?
Реч је на првом месту, о Другом светском рату, о холкаусту, немачкој окупацији Италије, атомским бомбама на Хирошиму и Нагасаки у Јапану, оснивање Нато и Варшавског пакта, о крају колонијалног доба у Азији и Африци, рату у Индокини, почетку оснивања Европске заједнице, теолошким расправама око неких догми или допуштење историјско-критичке егзегезе у католичкој теологији из 1943. године.
Када се може рачунати са поузданим сазнањима?
По мишљењу једног проминентног „ватиканисте” и професора Хуберта Волфа, први озбиљни резултати таквих истраживања очекује се тек у наредне три до пет година, јер треба грубо каталогизовани материјал прегледати и вредновати. Понекда је неопходно да се подаци упореде са документацијом из других архива, што изискује време и акривију. Свему треба још додати и контраверзне интерпретације, односно време да се истина кристалише.
Можда је отварање Апостолског архива 2. марта 2020. г. мали корак у понтификату папе Фрање, али је велики за све историографе 20. века за боље разумевање непојамних катастрофа које су тај век обележиле у историји човечанства.
Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим)
