Отворен пети Трг од ћирилице у Херцег Новом

Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије благословио је 3. августа 2018. године у порти храма Светог Вазнесења Господњег на Топлој почетак „Трга од ћирилице”, јединствене манифестације посвећене очувању српског писма, језика, духовности и културе, која се већ пет година заредом одржава у Херцег Новом.

У име града Херцег Новог скуп је поздравила гђа Данијела Ђуровић, потпредседница Општине, док је свечано слово о старој топаљској општини изговорио др Горан Комар. Догађају је присуствовао конзул Републике Србије у Херцег Новом г. Зоран Дојчиновић. На почетку вечери владику Методија и све присутне је поздравио архијерејски намесник херцегновски протојереј-ставрофор Радомир Никчевић.

Указујући на нераскидиву везу између духовности и културе, он је казао да је Српска Црква вековима била и остала једина институција континуитета а кроз свој континуитет сачувала је и оно најдрагоценије у култури српског народа – језик и писмо. -Српска Црква ту улогу има и данас. Што је дубље упознајемо као чуварку историје и знања за будућа покољења, боље разазнајемо ствари око себе, то смо и свеснији свога идентитета. И све док и ми у Црној Гори носимо у себи осјећај недјељивог јединства српскога народа, поштовање и одговорност за српски језик и ћирилицу, биће овдје будућности за наш језик и за наш народ, казао је прота Никчевић.

Он је подсетио да је „Трг од ћирилице” и настао као својеврсно средство самоодбране и нужно прибежиште од неуких и идеологијом заслепљених људи који како је казао на „српско освештано писмо реагују као бик на црвени плашт“. -Не треба заборавити браћо и сестре да су и Архимеда, најумнијег човјека блиставог ума и великог знања убили неписмени римски војници, закључио је архијерејски намјесник херцегновски.

Преносећи благослов и поздраве Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, Владика диоклијски г. Методије је захвалио организаторима на позиву и изразио радост поводом свог доласка на ово сабрање љубави према традицији, језику, писму и свеукупној култури српског народа.

Цитирајући одломак из приче Данијела Дефоа „Робинзон Крусо” владика Методије је на почетку свог излагања на интересантан начин указао на важност традиције и памћења – својеврсног компаса у непрекидном трагању људске душе као безвремене категорије, за неком пустињом и пустоловином.

-Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу, у вјечној перформативности, попут иконе и молитве Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност, је позив који непрестано стоји пред нама, казао је епископ Методије и подсетио на савремену дефиницију језика као институције над институцијама и скренуо пажњу на то да се српски народ не би смо смио према језику односити немарно.

-Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако онда нажалост буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловесност, аљкавост, не смију бити дио нас! Тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо, по оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије”, како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније – несвјесно осиромашивање, пад и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо, рекао је Владика диоклијски.

Закључујући да смо наследници а не ствараоци нашег језика, он је рекао да се према језику требамо опходити као према колективном дару. -Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, бећ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине, рекао је епископ Методије.

Данијела Ђуровић, потпредседница Општине Херцег Нови, у свом обраћању се осврнула на прославу великог јубилеја – 300 година оснивања Топаљске општине – комунитади, наводећи да је и тај историјски тренутак овога града био посвећен очувању идентитета кроз језик и писмо. -Управо је оснивање Топаљске општине један од историјских резултата наших предака у настојању да очувају сопствени језик и писмо – тада је херцегновски народ успио да од венецијанског дужда добије право на званичну употребу свог језика и ћирилице, казала је гђа Ђуровић.

Она је укзала на несумњиво значај Трга од ћирилице у овом времену у којем је ћирилично писмо неправедно запостављено. -Неупитан је значај богатог ћириличног културног насљеђа нашег краја. Његово очување на плећима је нас, генерација које живе, раде и образују своје потомство у времену када је ћирилица само декларативно равноправно писмо, а дефакто маргинализована. Зато је потребно указатина важност њеног очувања – и то кроз јавну употребу и навике писања. С’ тим у вези, Трг од ћирилице има важну едукативну улогу, закључила је потпредседница Општине Херцег Нови гђа Данијела Ђуровић.

Позивајући се на архивска документа и списе, др Горан Комар је указао на чињеницу да је народ херцегновског краја кроз време итекако био свестан свога идентитета и истрајан у намери очувања истог. -Млетачки архив у граду Новом казује одговоре на три главна питања: ко, коме (се уручују признања, статус) и како? И овдје Слово (име слова) каже коме. И то, наредбом дужда за оснивање комунитади. Слово је назначено као словенско, онако како Венецијанац види житеље вањског динарског паса. Како? Per modum pacti – за заслуге у ратовима и непребројне жртве. Ова српска заједница је већ и меморандумима изјављеним током операција два велика рата 17. вијека указивала на импозантно наслијеђе своје православне Цркве у Боки. Још је пуно важније питање како је ова заједница, којим народним именом себе називала? Читави документациони корпус каже не само да се звала српском, јер је то напросто њезино једино име, већ и да се програмски означава српском. Српско слово, језик и Црква, српски народ, рекао је Комар.

Скрећући пажњу на погубан утицај партизма у Боки, он је закључио да савремена Бока не представља киновију. -Током рада у архиву научио сам да је стара Бока, која је држала до традицијских вриједности била ослобођена било каквог партизма. Та погубна појава која ће на концу великог, тристагодишњег развојног циклуса разорити Боку – Боку заједницу, пројављена је у часу смираја Млетачке Републике. Она је свој замах задобила током аустријске доминације, а врхунац побуђивањем унутрашњег расипа комунистичким покретом у Срба. Тај последњи удар Бока није преживјела. Она данас не представља киновију, казао је др Горан Комар.

Ово веома садржајно вече које је тематски било посвећено 300 годишњици Топаљске општине – „Топаљске комунитади“, зачетка херценовске градске самоуправе, употпунио је и наступ хора „Рождество” из Бијеле. У паузама између обраћања учесника, одломке из старих топаљских исправа произносила је Драгана Влаовић.

Бесједа Епископа диоклијског Методија на отварању Трга од ћирилице

Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама.

Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу.

„Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“

Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо.

Завршава се тај роман:
„Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“

Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави.

И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања.

Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави.

Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом.

Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама.

Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена.

Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси.

Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо.

Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине.

И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности.

Повезане вести:

• Уводно вече Трга од ћирилице
• Трг од ћирилице у Херцег Новом - најава
• детаљан програм 5. Трга од ћирилице на интенрет страници Митрополије црногорско-приморске

Извор: Митрополија црногорско-приморска