Отворено писмо: Проблематичност културе религије у БиХ

Омладина која је плакатима хтјела да скрене пажњу на предмет култура религија вјероватно је иритирана дилетантским предавањем тог предмета. Сам назив тог предмета не говори ништа. Сложио бих се да се премет зове историја религије и да тај предмет обухвати и културе у којима су те религије настале и опстале. О томе се има доста учити и питање је да ли Република Српска има кадрове за то. Пошто је православље доминантнија религија у РС, нормално је да се против надриучитеља побунила баш православна омладина.

Ја нисам никада похађао вјеронауку у школи, ако изузмем марксизам који је био обавезан у тадашњим школама. Било је учитеља, некадашњих скојеваца, који су нас навраћали да попове гађамо балегом. И то смо преживјели, а пошто сам, помало, и знатижељан, почео сам изучавати хришћанство, онако за себе. Онима који су ме питали како могу вјеровати у нешто што не могу видјети, одговарао сам да ја Бога осјетим. На смијех саговорника, поставио бих му питање да ли види вјетар, ваздух, струју, звук, радио-таласе, мирис парфема или смрад...Све су то ствари које се не виде, али се осјете чулима. И ја осјећам, на свој начин, да има Бога. Не видим га, али га осјећам! Из тог разлога би требало нашој дјеци омогућити да науче да осјећају присуство Бога близу себе. Тиме ћемо добити, за будућност, честите људе, наше насљеднике, а ослободити се накарадних филозофија које служе за дневну употребу. Да ли ће ти људи редовно постити или мрсити, то је споредна ствар.

Молио бих министра просвјете да поради на томе. Правити анкету међу који су одрасли пумпани марксизмом и лењинизмом и дјецом која немају увида у то шта је религија, бесмислено је. Треба погледати каква су искуства оних који су напреднији, у економском погледу, а вјеронауку имају у основним и средњим школама. Додуше, у неким земљама то раде школе које су под покровитељством цркве, али то не умањује број ученика који и не припадају тој цркви и није ми познато да је ико, послије школовања, прихватио за своју религију вјеровање те цркве. Вјероучитељи су на лијеп начин објаснили ученицима све разлике у учењу цркава, а на практичну наставу, одлазак у цркву и причешће, одлазили су ученици који су били припадници те цркве. Због тога не видим разлог зашто вјеронауку, православље, не би похађали и ђаци римокатоличког закона и дјеца исламске вјероисповијести, ако би им се на прихватљив начин објаснило шта је исто, а шта различито код учења разних религија. Зато треба имати школоване вјероучитеље, који ће на лак и једноставан начин привући пажњу ученика и објаснити им све непознанице.

Милутин Ивковић

Глас Српске-Глас плус ( 7. и 8. март 2009. године)

Извор: Епархија зворничко-тузланска