Паја Јовановић: Сеоба Срба
Уметник непроцењиво великог талента, школован на бечкој Академији ликовних уметности, ангажован у водећим европским галеријама и награђиван на бројним светским изложбама, никада није упао у уметничка лутања када је у питању инспирација. Све његово надахнуће на платно се пресликало из балканске историје, славе српских великаша и начина живота народа са Балкана. Паја Јовановић.Павле Паја Јовановић (Вршац, 16. јун 1859 — Беч, 30. новембар 1957) био је један од највећих српских сликара и типичан представник академског реализма. Најближи му је по много чему сликар Урош Предић, иако су били такмаци на уметничком пољу. Обојица су били учени реалисти, са том разликом што је Јовановић неговао својствен „идеалистички” реализам. Убраја се Јовановић међу 100 најзнаменитијих Срба. Захваљујући изузетно богатом опусу, а нарочито делима са темама из народног живота и историје, снажно је и широко утицао на ликовно образовање, културу, али и на родољубље народа. Једна од његових најпознатијих слика јесте управо Сеоба Срба.
Позадина
Патријарх српски Арсеније III Чарнојевић је 1689. године храбрио Србе са простора Старе Србије на побуну против Османског царства уз помоћ Хабзбуршке монархије. Хабзбурзи и Срби су 2. јануара 1690. године поражени у бици код Качаничке клисуре. Хабзбурзи су почели да се повлаче, а за њима и на хиљаде српских сељака који су морали да напусте своја огњишта и бјеже на север због страха од турске одмазде. У српској историографији, овај догађај је познат као Велика сеоба Срба. Између 30.000 и 40.000 српских избеглица прешло је на хабзубршку територију северно од Дунава, данашњу Војводину, и ту се населили. Избеглице су дошле са подручја Старе Србије, па су своју нову отаџбину назвали „Нова Србија”, ово би се могло посматрати као један од већих егзодуса нашег народа.
Патријарх Арсениј III се 1691. године погодио са Леополдом I, императором Светог римског царства и угарским краљем, при чему су Хабзбурзи гарантовали српску црквену аутономију и одређене привилегије, на велико незадовољство Римокатоличке цркве и угарских власти. Леополд I је признао патријарха Арсенија III као вођу Срба у Хабзбуршкој монархији и по духовним и световним питањима и указао је на то да ће ту моћ имати и сви његови наследници.
Патријарх Арсеније и његови Срби стигли су до Будима, Сентандреје, Калаза, Помаза, Чобанца и других околних места, где су се трајно и населили. По подацима из 1720, 88% становништва Сентандреје су били Срби и нешто католичких Далматинаца (Јужни Словени). Тако је Сентандреје једно време била садиште Српске цркве и народа у овој држави. Сремски Карловци су 1712. године постали седиште Српске патријаршије на подручју Хабзбуршке монархије.
Миленијумска изложба
Почетком деведесетих година 19. века, угарски званичници су најавили планове о одржавању Миленијумске изложбе у Будимпшети 1896. године; изложба је била намењена прослави хиљадите годишњице мађарског освајања Карпатског басена, тиме потврђујући угарски „национални и територијални легитимитет” и мађарско „природно и историјско право у подручјима у којима су живели”. Изложба је одржана у Варошлигету (градски парк) у Будимпешти. Изложбе су подељене на дванаест различитих области, од којих је једна визуелна умјетност. Главни експонат изложбе била је слика Освајање карпатског басена, коју је насликао најистакнутији мађарски историјски сликар Михај Мункачи, и била је изложена у Згради угарског парлмента. Изграђено је неколико павиљона у којима су приказивана културна и индустријска достигнућа немађарских народа који живе на подручју Земаља круне Светог Стефана у Аустроугарској, од којих је један био намењен Србима.
У пролеће 1895. године, по налогу Митрополита карловачког и Патријарха српског Георгија, Свети Синод Карловачке патријаршије упослио је младог реалисту Пају Јовановића да наслика Сеобу Срба, са намером да то дело буде приказано као део српског павиљона. Патријарх Георгије је првобитно имао намеру да за сликара изабере Уроша Предића, али је Предић рекао да ће му бити потребне две године за завршетак дела. Јовановић је Патријарха убедио да слику може завршити за осам месеци. Јовановић је за Изложбу требало да наслика два дела, а друго дело је био Вршачки триптих, који је наручио градски савет Вршца.
У очима Цркве, Сеоба Срба помогла би легализовању српских тежњи ка верској аутономији и делимичној самоуправи у Аустроугарској. Према званичном ставу Цркве, Леополд I је затражио да се Срби са подручја Старе Србије населе уз османско-хабзбуршку границу, како би створили тампон зону против даљих османских освајања и црквени великодостојници су намјеравали да Јовановић својим делом одрази овај став. Дакле, слика је имала значајне политичке импликације. Хабзбуршки Срби су сматрали да је договор између Леополда I и патријарха Арсенија легитимисао њихове тежње ка земљи коју су насељавали. Хрватски националисти су Србе називали „незваним гостима” који су добили само Леополдово обећање аутономије, након што су се доселили у хабзбуршке земље. Циљ (слике) Сеобе Срба био је да испита историјске и политичке нарације које су прослеђивали мађарски и хрватски сликари, а чији су радови такође били изложени.
Дело
Свети Синод је Јовановићу понудио могућност да себе представи као озбиљног историјског сликара, с обзиром на то да је предмет рада био догађај од међународног значаја и да је слика требало да буде изложена у најважнијем граду Угарске. Да би се осигурало да Сеоба Срба буде историјски веродостојна, Јовановић је проучавао аутентично средњовековно оружје, ношње и друге предмете, а касније је стечено значење уклопио у композицију. Такође је проучавао средњовековну историју, прикупио етнографске доказе и консултовао је историчаре. Црква је од историчара и свештеника Илариона Руварца тражила да консултује Јовановића о историјским детаљима сеобе и да га прати током посете фрушкогорским манастирима, где је млади уметник с времена на време проучавао низ савремених извора и предмета из тог времена.
Историчар уметности Лилијен Филиповић-Робинсон напомиње да је Јовановић у дело уграђивао савремене технике и да је емулирао натуралистички приступ савремених пејзажних сликара, показујући да се налазио „у лагодности са уметношћу из прошлости и оном из његовог времена”. Композиција је означила значајано одступање за Јовановића, који је до тада биљежио углавном оријенталистичке радове, за разлику од оних који су описивали одређене тренутке из српске историје.
Димензије оригиналног уља на платну износе 380×580 cm. На слици је приказан патријарх Арсеније III како предводи десетине хиљада Срба у изгнанство, јашући коња са истакнутом српском заставом. У непосредној вези са Библијом, слика подсећа на Мојсија који је предводио изабрани народ из Египта. Патријарх и још четири фигуре доминирају композицијом, неуједначено са ширином платна, уместо да се крећу у правој линији. На слици су присутне све старосне групе, а Јовановић је посебну пажњу посветио њиховим лицима. Хиљаде фигура које јашу коње и иду пешке јављају се у позадини пре него што се на крају стопе са хоризонтом. Лева позадина приказује српске ратнике који уздижу своја копља ка небу, док се на десној позадини истичу дрвени вагони који носе породице у изгнанство. На десној страни првог плана, старац тера стадо оваца. Десно од патријарха, мајка и њен синчић јашу коња који носи њихове ствари. Жена је супруга војсковође Јована Монастерлије, а дете је његов син. Ратник с брковима која хода испред њих, са мачем окаченим о појасу и пушком наслоњеном на раме, „корача хотимице у будућност”. Ратникова десна рука умрљана је крвљу и везана је белим завојем.
Када је Патријарх Георгије Бранковић први пут видео слику, био је незадовољан приказом сеобе, нарочито због приказа оваца и вагона који носе жене и дјецу, рекавши да изгледају као „руља у бегу”. Извор Патријарховог незадовољства био је различито тумачење онога што је првобитно довело до сеобе; Црква је тврдила да је патријарх Арсеније III једноставно одговорио на позив светог римског цара да крене на север. Након што је проучавао Руварчево дело, Јовановић је стекао утисак да је страх од османске одмазде, а не жеља да се заштите хабзбуршке границе, навела Србе да напусте своја огњишта.
Јовановић је вратио слику у свој атеље и променио је према Патријарховој жељи; уклонио је овце, дрвене вагоне, жену и њеног синчића, постављајући стилизоване ратнике на њихово мјесто. Такође је поставио Леополдово писмо, којим је наводно позвао Србе да се населе у данашњој Војводини, у руке Исаије Ђаковића, свештеника који јаше поред Патријарха Арсенија III. Иако су те промене учињене релативно брзо, Јовановић их није могао урадити на време да би слика била изложена у Будимпешти. Дакле, само је Вршачки триптих био приказан на Миленијумској изложби.
Сеоба Срба представљена је у Патријаршијском двору у Сремски Карловцима 1896. године. Ту се налазила све до 1941. године, када су усташе опљачкале двор и украле слику, коју су изрезали из оквира и однијели у Загреб, гдје је остала до краја рата. Након рата, слика је враћена у Србију; накратко је била изложена у Народном музеју у Београду, а потом је враћена Српској православној цркви. На крају је изложена у згради Патријаршије у Београду, у Саборској сали, где се налази и данас. Рестаурација слике је почела 2004. године.
Остале верзије
Док је радио на слици коју је наручио Патријарх, Јовановић је отпочео радове на другој верзији слике, на којој је задржао жену и њеног синчића, стадо оваца и кола која превозе избеглице. Друга верзија је мања од првобитне и њене димензије су 126×190 cm. Као и прва, довршена је 1896. године и постала је позната као „Панчевачка верзија” како ју је Народни музеј Панчево набавио седамдесетих година 20. вијека. Недуго након довршетка ове верзије, Панчевачку верзију купио је загребачки уметнички колекционар Петар Николић, уз право на објављивање литографских репродукција наредних педесет година. Те репродукције су постале веома популарне и могле су се наћи у српским домовима до краја 20. века. Како је Панчевачка верзија постала прва литографска репродукција, уједно је и постала најпознатија верзија слике. Била је изложена на Универзалној изложби (светска изложба) у Паризу 1900. године.
На врхунцу Другог светског рата, Јовановић је креирао трећу верзију по наруџби београдске лекарке Даринке Самодлаке, која је тражила да лик жене буде замијењен њеним ликом. Димензије ове верзије биле су 65,2×96,5 cm. Тренутна локација ове верзије је непозната и претпоставља се да је изгубљена. Када се рат приближио крају, тачније 1945. године, богати српски трговац Миленко Чавић наручио је четврту и посљедњу верзију, погрешно претпостављајући да су остале верзије нестале током ратних сукоба. Чавић је слику поклонио породици Мандукић на крају рата. Они су емигрирали у Сједињене Америчке Државе након што су комунисти дошли на власт у Југославији 1945. и са собом су однели и слику у Њујорк. Ова верзија је враћена у Београд 2009. године и тренутно је изложена у Конаку кнегиње Љубице у Београду. Димензије четврте верзије су 39×59 cm.
Извор: Епархија будимска
