Папа Фрања добио поклон који симболише инвалидност

Кенијски уметник Окики, глува особа из Најробија, изрезбаарио је и осликао крст за папу Фрању.

Иако је изгубио слух и способност говора као младић, Кенијца Карима Окика није омело да се бави резбаријом и да  изреже крст  који је поклонио папи Фрањи  за време његове посетеСветском савету Цркава (ССЦ) у Женеви чиме  је симболично  представио сца лица  саинвалидитетом.

„Желим да овај крст казује  папи Фрањи и Црквама широм света о потреби да се пригрле особе са инвалидитетом, нарочито глуве и наглуве, као део Цркве данас“, рекао је Окики.

„Бити особа са инвалидитетом је део божанске разноврсности у стварању“, објаснио је Окики, 33-годишњи глувонеми из Кеније, који је урадио дрвени крст, подарен папи Фрањи 21. јуна2018. г. зуа време посете Екуменском центру у Женеви.

Три симбола инвалидности урезана су на крсту и представљају слепе, слабовиде, физичкиоштећене и глуве. У средишту крста је симбол знаковног језика за укључивање особа са инвалидитетом у све аспекте Цркве и друштва.

„Молба хришћанима“

„Узбуђен сам што овај крст неће бити не само поклон, већ и позив хришћанима да промене своје ставове према особама са инвалидитетом, јер смо и ми створени по слици Божјој“, рекао је Окики.

Пошто се и сам суочава са све већом  дискриминацијом, он се нада да ће крст подсећати хришћане широм света да прихватају особе са инвалидитетом, као део Божје творевине, нешто што папа Фрања проповеда. „Када сам имао три године, био сам болестан  и провео сам у болници осам месеци“, казао је Окики. „Пре напуштања  болнице изгубио сам способност да чујем и говорим. Нисам разумео зашто не могу да причам и чујем као моји родитеље и друга деца.“

Окики је уписао школу за глуве, а не редовну школу, „иако сам желео да идем у исте школе са мојим браћом и сестрама“. Није могао да присуствује ни недељној школи, што га је фрустрирало.

„Кад сам завршио школу, нисам имао никог са ким да се играм или причам, пошто нико није разумео знаковни језик. Осећао сам се дискриминисаном и губио самопоуздање. Још и данассе суочавам са стигмом и дискриминацијом,“ истакао је Окики.

Након што је завршио средњу школу, живот је постао позитивнији за Окикиа када је позван да присуствује семинару за оснаживање младих, који је у његовом  родном селу организоваланевладина организација позната под именом Undugu Society of Kenya.

Организација је била импресионирана Окикијевом способношћу да комуницира знаковнимјезиком и запослила га је као инструктора за знаковни језик у једном од својих Најробијевих пројеката.

Упознај друге глуве људе

„Долазак у Најробију потпуно је променио мој живот. Упознао сам друге глуве људе који су ме упознали са црквеном заједницом Емануел за глуве у Најробију и почео сам да идем у цркву,“објашњава он.

Када не би радио, отишао би у једну столарску радионицу и помогао. „Тамо сам развио сам велику заинтересованост за столарију и након две године обуке, заједно са мојим пријатељем,постојећом уштедом отворили смо своју столарску радионицу 2013. године. Данас је оварадионица  мој извор прихода за живот, и ја сада запошљавам друге људе,“ рекао је Окики.

Његова столарска радионица налази се у густо насељеном подручју Најробија и запошљава три млада лица (два мушкарца и жену), од којих су двоје глуви. Једна особа чује и служи као веза између Окикија и његових муштерија, путем тумачења знакова.

Каже Окики: „Комуникација са мојим муштеријама била је највећи изазов с којим се суочаваоу послу. Сада се ослањам се на преводиоца за знаковни језик да комуницирам са купцима.“ У одсуству преводиоца на знаковни језик, он или пише или користи језик тела.

„У тренуцима када људи схвате да сам глув, мисле да не могу да одрадим посао добро  иустручавајусе  да купују од мене. Други пак мисле да зато што сам глув,  не треба да ме добро плате. То ме боли, јер знам да могу одрадити посао добро упркос мојој инвалидности“, каже он.

У близини Окикијеве радионице налази се једна црква у којој је он добродошао као сусед и члан заједнице.

Извор: Светски савет Цркава (са енгелског Инфо служба СПЦ, Р.Ракић)