Папе и њихови сликари. Од Рафаела до Тицијана
Папе ренесансе су неговали помне односе према великим сликарима свога времена. Посредством сликара желели су да пласирају своје политичке поруке. Такве амбиције су врхуниле у папским портретима којима се ми данас дивимо као ремек-делима.
Роберто Цапери, који живи у Риму члан је Немачке академије за језик и поезију, Fellow научног колегијума у Берлину и гостујући професор на ETH у Цириху, аутор је више занимљивих књига о односу литературе и сликарства, открива у овој студији - Roberto Zapperi: Die Päpste und ihre Maler. Aus den Italienischen von Ingeborg Walter - скривене мотиве иза папских портрета.
Уједно Цапери открива да су сликари папа често потискивали и изостављали тамне стране њихове готово неограничене моћи. Политиком су бавили папе ренесансе не само у име Цркве, већ и у име својих породица и њихових интереса. Реч је, пре свега, о моћним породицама као што су Della Rovere, Medici, Farnese.
Сикст IV, Медичи-папе Лав X и Климент VII, Павле III Фарнезе, сви они покушавају да ипоставе своје сроднике као владаоце државних послова и као сопствене наследнике на катедри Св. Апостола Петра. Али сликари као што су Рафаел, Пјетро дел Пјомбо, Ђоро Вазари и Тицијан нису се свакад скрушено повиновали својим папским налогодавцима.
На њиховим портертима/сликама може се непотизму до данас директно гледати у очи. Игра папа и њихових сликара-портретиста открива се у овој Цаперијевој студији као игра интрига и заблуда у коју су били укључени сви моћници тога времена у узлазној линији до цара Карла V.
Роберто Цапери је историчар и културолог у класичном смислу те речи: уместо пренапрегнутог дискурса, читаоцу су понуђени дубоки и једнозначни извори. Аутор се концентрише првенствено на културну политику племства Фарнезе и посебно на папу Павла III, који је непотистички знао да инструментализује уметност и уметнике у политичку службу своје породице.
Папе умиру, слике остају
Будући да су папа смртни – за разлику од ренесансних сликарских генија –данас људи стоје пред фамозним портертом папе Јулија у National Gallery у Лондону или Galleria degli Uffiziу Фиренци или Städel у Франкфурту на Мајни – у најсвечанијем орнату сведочећи хипокризију моћи и власти.
За данашње папе се Цапери не интересује, те нема ни речи о Бенедикту XVI и његовом портретисти-живописцу Михаелу Тригелу или папи Франсиса Бекона. Његов сиже је друга половина 15. века и прва половина 16. века, епоха када се папство разумело као ”надмонархија” у којој се ”свима краљевима и царевима закон одређивао”.
Иако се ова књига чита као процес индиција, она је задивљујућа социолошка панорама политичко-моралне анатомије епохе која је трајно обележила не само црвену историју, већ и културну историју Италије и целокупне Европе.
протођакон Зоран Андрић, Минхен
