Папе и њихови сликари: Од Рафаела до Тицијана
У доба ренесансе папе су неговале блиске односе са великим сликарима свога времена. Посредством сликарства желели су да пласирају своје политичке поруке. Такве амбиције су достигле врхунац у папским портретима којима се и данас дивимо као ремек-делима. Роберто Цапери, који живи у Риму, члан је Немачке академије за језик и поезију, Fellow научног колегијума у Берлину и гостујући професор на ETH у Цириху. Он је и аутор више занимљивих књига о односу литературе и сликарства. У овој студији он открива скривене мотиве иза папских портрета.
Истовремено, Цапери открива да су сликари папа често потискивали и изостављали тамне стране њихове готово неограничене моћи. Политиком су се бавиле папе у ренесанси не само у име Цркве, већ и у име својих породица и њихових интереса. Реч је пре свега о моћним породицама као што су Della Rovere, Medici, Farnese. Сикст IV, Медичи-папе Лав X и Климент VII, Павле III Фарнезе, сви покушавају да поставе своје сроднике на места владалаца државних послова и, као сопствене наследнике, на катедру Св. Апостола Петра. Али сликари као што су Рафаел, Пјетро дел Пјомбо, Ђоро Вазари и Тицијан нису се свакад скрушено повиновали својим папским налогодавцима.
На њиховим портертима/сликама се безочном непотизму може до данас директно гледати у очи. Игра папа и њихових сликара-портретиста у овој Цаперијевој студији открива се као игра интрига и заблуда у којој су учествовали сви моћници тога времена, у узлазној линији до цара Карла V.
Роберто Цапери је историчар и културолог у класичном смислу те речи: уместо пренапрегнутог дискурса, читаоцу су понуђени дубоки и једнозначни извори. Аутор се концентрише примарно на културну политику племства Фарнезе и посебно на папу Павла III, који је непотистички знао да инструментализује уметност и уметнике за политичку службу своје фамилије.
Папе умиру, слике остају
Будући да су папе смртне – за разлику од уметности ренесансних сликарских генија – стоје данас људи пред чувеним портретом папе Јулија у National Gallery у Лондону или Galleria degli Uffizi у Фиренци или Städel у Франкфурту на Мајни – приказаног у најсвечанијој одежди (орнату), као пред сведоком хипокризије моћи и власти.
За модерне папе се Цапери не интересује, те нема ни речи о Бенедикту XVI и његовом портретисти-живописцу Михаелу Тригелу или урлајућем папи Франсиса Бекона. Његов сиже је друга половина 15. века и прва половина 16. века, епоха у којој је папство било ”надмонархија”, у којој се ”свима краљевима и царевима закон одређивао”.
Иако се ова књига чита као процес индиција, она је задивљујућа социолошка панорама политичко-моралне анатомије епохе која је трајно обележила не само црквену историју, већ и културну историју Италије и целокупне Европе.
протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)
