Парастос Слободану Јовановићу

Јуче је у Вазнесењској цркви, у Београду, служен годишњи помен поводом четрдесетогодишњице упокојења Слободана Јовановића (1869-1958).

Рођен је 3. децембра 1869. у Новом Саду, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене.

Од средине 1872. његова породица живи у Београду. 1879. полази у Прву београдску гимназију, тада седморазредну и смештену у левом крилу Капетан-Мишиног здања, завршава је 1886. године. После боравка у Минхену (1886/87.) и Цириху, он 1887. уписује Правни факултет женевског универзитета. Студије у Женеви завршава 29. септембра 1890. године. После тога једну годину дана специјално је изучавао државно право у Паризу.

Крајем 1891. враћа се у Београд и ставља на располагање своме народу. Био је 2-3 године шеф Просветног одељења године министарства иностраних дела које се у обичном говору звало "Пропаганда" и бавило школским и црквеним стварима наших сународника у Турској. 1894. почиње да објављује књижевне радове по часописима.

Године 1897. изабран је за ванредног професора државног права на Правном факултету Велике школе. 1899. објављује до тада најстудиознију расправу "Јован Хаџић, српски законописац" у издању Матице српске. 1900. изабран је за редовног професора Велике школе, а од 1905. Београдског универзитета. Слободан Јовановић био је наставник Правног факултета у Београду пуне 43 године, све до свога пензионисања 1940. године. Био је дугогодишњи члан Одбора Српског књижевног гласника и један од најутицајнијих његових чланова.

За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 4. фебруара 1905, а за редовног (тада се звало правог) члана 4. фебруара 1908, а проглашен 15. децембра 1911. на основу своје приступне беседе "Уставобранитељи и њихова влада 1838-1858". Био је шеф Пресбироа при Врховној Команди српске војске и Првом и у Другом балканском рату 1912. и 1913. Исту улогу има и у Првом светском рату. 1913. године изабран је за ректора Београдског универзитета. Учествовао је на мировној конференцији у Паризу 1919. године. Ректор Београдског универзитета био је поново 1920/1921. године.

Године 1927. изабран је за дописног члана Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Изабран је 1928. за председника Српске краљевске академије, на тој дужности остаје до 1931. године. Био је један од оснивача Српског културног клуба и његов председник постао 1937. године. У броју од 4. децембра 1939. "Политика" је преко читаве стране 9. и два ступца стране 10. објавила пет чланака посвећених Слободану Јовановићу под заједничким насловом "Седамдесет година живота г. Слободана Јовановића".

Дана 27. марта 1941. ушао је у краљевску владу као нестраначка личност. Био је потпредседник Владе у избеглиштву, а једно време и њен председник од 11. јануара 1942. до 26. јуна 1943, а затим поново потпредседник до 10. августа 1943. Од 1941. па до краја свог живота живео је у Лондону. После Другог светског рата (1946.) суђено му је у одсуству и осуђен је на двадесет година робије и губитак грађанске части, такође и дела му се нису штампала. Уређивачки одбор библиотеке "Српска књижевност у сто књига" уврстио је његову књигу "Портрети из историје и књижевности" као 60. у комплету. Но, само у првом издању, штампаном у малом броју примерака. У другом издању ова књига, састављена од есеја Слободана Јовановића, није била ни штампана, због интервенције Савеза комуниста Југославије.

Преминуо је у петак 12. децембра 1958. у 6.30 ч. изјутра, у својој деведесетој години, у Лондону.

Године 2007. Слободан Јовановић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду, а пресуда којом је осуђен на робију и губитак части је проглашена ништавом.