Парастос великом српском задужбинару Илији М. Коларцу

У име Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Атанасије, викар Патријархов, служио је у Саборној цркви, парастос Илији Милосављевићу Коларцу, великом српском дорбротвору и задужбинару. Преосвећеном Владики су саслуживали протојереј-ставрофор Петар Лукић, јереј Славиша Поповић и протођакон Стеван Рапајић. На овај начин Српска Црква, Задужбина Илије Коларца и сав српски род се молитвено сетио онога који је своје имање раздао сиромасима и на тај начин се уписао у књигу српских великих добротвора, али и у књигу Божју.

Илија Милосављевић Коларац је био велики трговац из 19. века. Рођен је око 1800. године у селу Колари надомак Смедерева, по коме је и добио надимак Коларац, а умро је 6. октобра 1878. у Београду. Отац Милосав био је абаџија, а мајка се звала Јованка.

Као дете је рањен у Првом устанку. По његовој пропасти, Илијина породица пребегла је преко Дунава, али се Илија брзо нашао у Београду, са 30 пара. Радио је као трговачки момак за друге трговце, па је и 1827. године оженио ћерку једног од њих: Синђелију Радовановић, рођену 1809. године. Отворио је сопствену радњу, болту. Недуго затим, преселио се у Панчево, а због страха од књаза Милоша. Тамо је развио велику трговину и са Србијом и унутар Аустроугарске, првенствено са храном, али и са стоком, и веома се обогатио.

Године 1855. умрла је Синђелија, коју је много волео, и он је сахрани у Београду, где се и сам преселио следеће године. Ту се бавио трговином соли и шалитром, па и неким рудницима. И раније је помагао књижевност, а 1861. је основао Књижевни фонд Илије Милосављевића Коларца уз помоћ Косте Цукића. До I светског рата фонд је издао 120 књига.

Крајем 1877. године замало је страдао. Влада га је оптужила за велеиздају због наводног учешћа у Тополској буни, заједно са Јевремом Марковићем и Аћимом Чумићем, а преки војни суд осудио на тамницу. Кнез Милан га је убрзо помиловао, али је затвор нарушио Коларчево здравље и убрзо је умро.

Тестаментом је оставио своје имање (око милион тадашњих динара) двама фондовима: фонду за стварање београдског универзитета, што је била велика Коларчева жеља, и фонду за помагање књижевности. По смрти Коларца, две синовице повеле су судски спор за обарање тестамента, подржане од тадашњих власти. Тек је Касациони суд оснажио Коларчев тестамент.

Спада у велике задужбинаре Србије. Његова најпознатија задужбина је Коларчев универзитет.