Парох пустињски, свештеник Мирослав Новаковић, српској јавности

Ових дана, када један од храмова на територији моје парохије, древни храм Сабора Светог Архангела Михаила, Ваљевска Грачаница, тешко страда, и када се у многим јавним гласилима појављују коментари из чијег садржаја се да наслутити непознавање чињеница, ситуације и стања на терену, ја, надлежни парох пустињски, протонамесник Мирослав Новаковић, осећам потребу (и обавезу) да, ради истине обавестим јавност о свему што се у последњих неколико дана дешавало, а чега сам, као надлежни парох, нажалост, сведок.

Први пут сам, у свом кратком свештеничком стажу, петог марта ове године (субота), био приморан дa позовем надлежног Епископа ваљевког Господина Милутина и да му, са великом тугом у срцу, саопштим да је услед надоласка бујичног таласа у реци Сушици потопљен мост преко те реке. Тим мостом су верници прелазили до порте храма. Обзиром да је Владика Милутин благословио да служим у храму све док то могућности дозвољавају (понајпре безбедност верника) ја сам сваког празника и недеље то и чинио, имајући за то усмено одобрење и управе бране Ровни. Те суботе се ситуација, у којој је вода у великим количинама брзо надолазила, драстично променила у односу на претходни период. Епископа сам известио да су верници од приручног материјала (два бурета и неколико дасака) направили импровизовани мали сплав и помоћу њега небезбедно прелазе бујицу и долазе храму. Вода је већ тада опасно претила да потопи порту. У страху и одговорности да прелазећи преко те неконтролисане бујице неко може страдати, а не знајући колика ће још вода до ујутро да се спусти Сушицом, известио сам Епископа да у недељу неће бити Свете Литургије, јер сам се бојао за евентуалне последице продора воде у храм за време Литургије.У таквом случају ја би лично, пред Богом и савешћу, осећао одговорност за последице. Епископ је од мене затражио да о свему доставим писмени извештај за епархијијску архиву, што сам и учинио.

Баш као што сам и наслућивао (а није било тешко предвидети обзиром на количину надолазеће воде) вода је убрзо продрла у храм и то до појасне висине. После ових догађаја појавили су се у средствима информисања разни написи и коментари који, благо речено не одговарају истини, а изазивају у народу пометњу и наводе га на погрешно закључивање. Посебно су ме изненадили и растужили написи да су свештеници отишли (да се наслутити и побегли) из храма пре бујице оставивши Свете иконе и друге светиње да пливају у мутној и прљавој води.

Oвим путем тврдим, као сведок догађаја, да су иконе, иконостас и друге историјске вредности (заједно са осталим ивентаром), још прошле године изнесети од стране запослених у предузећу „Колубара Ровни“ давно пре надоласка воде, а томе су сведоци и верници који су се окупљали око Грачанице. Све иконе и ивентар у храму који се види на фотографијама у штампи и на интернету донели су и у храм накнадно унели сами верници. Они који су иконе донели захтевали су да се оне померају или из храма износе. Ја сам као свештеник који служи Богу и народу то и поштовао.

Све Свете предмете неопходне за служење Свете Литургије (антимис, сасуде, еванђеље, богослужбене књиге) од момента када су све ствари из храма (на горе описан начин) изнесене, лично сам доносио на службу и после службе односио. Одговорно тврдим да ништа од тога није остало у храму нити потопљено у мутној и прљавој води. Од када сам декретом Епископа ваљевског Г. Милутина постављен на ову парохију, увек сам се према светињи односио са највећом пажњом и страхом Божијим. Свете Литургије, и остала Богослужења, после продора воде у грачанички храм, наставио сам да служим у оближњем манастиру Пустињи где сада долазе верници из тог краја - мени од Бога поверени парохијани.

Господе опрости и помози!

У нади да ће ово моје сведочанство као истина доћи у срца свих,

свештеник Мирослав Новаковић