Патријарх Данило о будућем Свеправославном Сабору

Обраћање Његовог Блаженства Патријарха румунског Данила на отварању Сабрања поглавара Православних Цркава, 22. јануара 2016. у Шамбезију, у Швајцарској.

Ваше Светости, Ваша Блаженства, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, драга браћо у Христу. Најпре, заблагодаримо Господу на овом Богом даном догађају који нам пружа прилику да изразимо своју саодговорност за живот свеукупног Православља и будућег Светог и Великог Сабора.

Захвални смо Његовој Светости Патријарх васељенском Вартоломеју на позиву на Сабрање поглавара Православних Цркава, који се одржава у Православном центру Васељенске Патријаршије у Шамбезију, у Швајцарској.

Поврх свега, ценимо радње које су обавили представници Православних Цркава током последњих састанака Специјалног одбора за припрему докумената за Свети и Велики Сабор и током Пете предсаборске конференције, и поред тога што још увек има неких аспеката који се тичу последње редакције докумената која је потребно боље разјаснити или већ о њима разматрати. Уводни извештај Васељенског Патријарха указује на то да коначна припрема Светог и Великог Православног Сабора представља тежак задатак, али не и немогућ, ако искамо помоћ од Бога и сарађујемо с великом одговорношћу. Сав свет је већ упознат по питању сазивања Великог и Светог Сабора касније у току ове године, у месецу јуну.

С друге стране, има неких православних богослова, монаха и мирјана који сматрају Свеправославни Сабор у овом тренутку непотребним, или да он још увек није довољно припремљен (иако смо већ више од 50 година посветили његовој припреми). Да бисмо истакли неопходност одржавања Светог и Великог Сабора, морамо се подсетити да саборност представља каконско правило (норму) црквеног живота у свакој Аутокефалној Православној Цркви. Међутим, саборност мора постати правило за универзално Православље путем редовних саборских сабрања (на сваких 5, 7 или 10 година). Са ове тачке гледишта, будући Свети и Велики Сабор не сме се сматрати есхатолошким догађајем (који претходи крају света), него заправо важним историјским догађајем за развој саборности на свеправославном нивоу. Још прецизније, наредни свеправославни сабори морају узастопно пратити будући Свеправославни Сабор како би се разговарало о темама о којима није постигнут консензус, или о неким другим темама које се тичу текућих проблема у животу Цркве или друштва, као што су: породични живот; парохија и манастирски живот наспрам феномена секуларизације; масовна миграција народа, посебно миграција коју су изазвали оружани сукоби или економска криза; солидарност са прогоњеним хришћанима широм света, и друге важне теме које се односе на пастирску и друштвену службу Цркве у свету.

Из овог разлога, морамо имати динамичан пастирски поглед на саборност, која би се пројављивала у узастопним или у редовним етапама сваких пет, седам или десет година, зарад ползе свеукупног Православља.

+Данило, Патријарх румунски

Извор: ОСР (превод Информативна служба СПЦ)