Патријарх Иринеј служио у Николајевској цркви у Земуну

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј са свештенством Архиепископије београдско-карловачке служио је јуче, 15. јула 2012. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог оца Николаја у Земуну. После литургијског сабрања Његова Светост се упознао са током радова на обнови овог најстаријег земунског храма. Радови се изводе по пројекту Грађевинског факултета Универзитета у Београду.

Црква Светог oца Николаја у Земуну

Светониколајевска црква је подигнута у подножју десног брега Гардош и најстарија је црква на подручју Земуна. Путопис сведочи о постојању српске богомоље која се раније налазила на том месту, још из 16. века. Немачки проповедник Стефан Гарлах у путопису 1578. године бележи да Срби имају светињу у селу Земуну, малу црквицу, делимично проваљеног крова, прекривену сламом и даскама, којој Турци недозвољавају препокривање. Турски путописи помињу имена свештеника ове цркве, док је као грчка црква поменута у путопису из 1587. год. У каснијем периоду неналазимо податке о цркви, препоставља се да су верници били упућени на кућну побожност и на манастир Фенек. О организованом црквеном животу се говори тек након протеривања Турака из југоисточног Срема и уласка Земуна (1717) у границе Аустрије (од 1867. - Аустро-Угарска), када се прилике у земљи мењају. 1731. године саграђена је скромна црква посвећена Светом Оцу Николају, док се већ наредне године оснива Српска православна црквена општина града Земуна. Након настојања свештенства и припадника општине, 1745. године одобрено је грађење данашње цркве и просторије за општу српску школу за подучавање православне младежи у црквеној порти. Тада Црква и добија свој данашњи изглед.

Обликована је у барокном стилу као једнобродна грађевина с лучно засведеном таваницом, пространом полуобличастом апсидом, плитким певничким просторима на источној страни и витким двоспратним звоником на западној, која се завршава карактеристичним металним кубетом и латинским крстом.

Иконостас

Иконостас ове цркве, један је од најраније сачуваних примера барокних иконостаса који ће доминирати нашим црквама у току целог барокног периода. Сматра се најзнаменитијим и најлепшим барокним иконостасом српске уметности 18. века и поседује све карактеристике тог прелазног раздобља од традиционалног српско- византијског стила ка барокној уметности. Његову израду је поручила Земунска црквена општина након подизања храма, међутим његов аутор нам је непознат.

Израда икона за иконостас је била поверена Димитрију Бачевићу уз асистенцију Димитрија Поповића, као и израда икона за проповедаоницу, тронове и певнице. Новија архивска истраживања нам откривају још једно име угледног српског сликара овог периода, Василија Остојића, за кога се сматра да је био Бачевићев помоћник.

Тенденција подизања високих иконостаса у српску средину продире из Украјине почетком четврте деценије 18. века када патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента издаје наредбу о забрани рада неуким сликарима и у Карловце позива Јова Василијевича и Василија Романовича, мајсторе из Украјине. На темељима које су они поставили одшколоваће се цела каснија генерација српских сликара којима припада и Димитрије Бачевић. Претпоставља се да је био шегрт једног од најпознатијих ранобарокних мајстора- Стефана Танецког. Резултат свега тога јесте трансформација византијске иконе у барокну религиозну представу под утицајем западноевропске уметности.

Иконе у најнижој зони иконостаса је 1847. потпуно пресликао земунски академски сликар Живко Петровић. Сматра се да су ту представљене теме које су биле заступљене и на оригиналним Бачевићевим иконама. Ту налазимо Христове параболе „о трну и брвну“ , „о сејачу“, „о убогом Лазару“ и „о митару и фарисеју“ као символе милосрђа, љубави или моралних врлина.

Ликови светитеља су осликани на богатој златној позадини, украшеној крупним барокним биљним орнаментима што је најдоминантнија карактеристика украјинског барока. Најупечатљивији израз западноевропског сликарства налазимо у монументалној представи у средини зоне иконостаса - сцену Крунисања Богородице, где је она представљена као Небеска Краљица коју крунише Света Тројица. Овакво виђење проистиче из култа Богородице развијеног на Западу који је саздан на темељима догме Римокатоличке теологије о њеном безгрешном зачећу. Разуме се да је овакав став неприхватљив православној теологији, но у сликарству уочавамо извесну флексибилност по овим питањима. Пророци и апостоли су присутни на иконостасу јер су, по барокном тумачењу, први наговестили, а други потврдили њен статус Небеске Краљице.

Облаке на којима стоје Христос и Богородица препознајемо као уобичајени моменат у делима Димитрија Бачевића. Даље, композиција Христа који је приказан као дечак како спава на крсту положеном на земљу, има своје директне узоре у западноевропском сликарству. Христос на тај начин симболизује своју невиност и предсказује будућа страдања. Изнад престоних икона налазимо апостоле који су поређани по „важности“ тј. сходно својој улози у хришћанској историји као сведока Христовог искупитељског дела. Они окружују икону Недреманог ока. С обзиром на то да је барок своје тежиште ставио на Христово искупитељско жртвовање за људски род, сцене Христових страдања постају тематика српских иконостаса. Страдања забележена на овом су до сада најстарије познати очувани примери у нашој уметности. Иако их је тешко идентификовати због наслага чађи које су се наталожиле од свећа и висине иконостаса, уочавамо следеће теме: Молитва у Гетсиманском врту, Издајство Јудино, Одрицање Петрово, Христос пред Иродом, Крунисање трновим венцем, Ношење крста, Ругање Христу, Бичевање Христово, Христос пред Аном, Христос пред Кајафом и Христова опроштајна беседа пред ученицима.

На проповедаоници су представљени Свети Василије Велики, Свети Јован Златоусти и Свети Григорије Богослов. Овим великим црквеним оцима придодат је и Свети Сава.

С обзиром на то да немамо писано сведочанство, није нам познато колики је удео Бачевићевог помоћника Василија Остојића. Неоспорно је да је Димитрије Бачевић насликао преко 80 икона на којима уочавамо одлике његовог стила: златна позадина, богат биљни орнамент, пластичност фигура, неусиљен покрет, благи светитељски ликови, мркозелене боје лица са наглашеним акцентима ружичастог и окера. Зидне слике у храму, Распеће на хору, икону на архијерејском столу и целивајуће иконе, радио је Живко Петровић. Витражи са ликовима светитеља су урађени према цртежима сликара Миленка Ђурића. Црква је више пута обнављана. У пожару је 1867. године изгорео звоник који је убрзо 1870. обновљен.

Драгоцена реликвија Николајевске цркве су мошти Светог Андреја Првозваног. Црква је богата знатним бројем култних предмета, богослужбених књига, еснафских барјака и предмета примењене уметности. У целини је под заштитом државе као значајно културно-историјско благо. Треба истаћи још и то да је при храму било активно најстарије Занатлијско певачко друштво из 1882. године. /Извор: Православље број 949/

Патријарх Иринеј служио у Николајевској цркви у Земуну
Патријарх Иринеј служио у Николајевској цркви у Земуну
Патријарх Иринеј служио у Николајевској цркви у Земуну
Патријарх Иринеј служио у Николајевској цркви у Земуну