Патријарх Кирил служио бденије у Руском храму у Београду

Његова Светост Патријарх московски Кирил служио празнично бденије у храму Свете Тројице у Београду

Верни народ је од поподнева чекао пред руском црквом у Београду да поздрави Његоову Светост Патријарха московског и све Русије Кирила и да пронађе своје место у храму који је био мали да прими све верне. Звона Руске цркве су означила долазак Руског патријарха, у чијој пратњи су били Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Архиепископ женевски и запоадноевропски Михаило и Епископ моравички Антоније.

Вечерњом службом је началствовао Московски патријарх уз саслужење  Митрополита волоколамског Илариона и Епископа солнечногорског Сергија, протојереја Николаја Балашова, протојереја Виталија Тарасјева, стрешине Подворија Руске Православне Цркве у Београду, и протојереја Игора Јакимчука.

Верни народ је целивао Јеванђеље, а патријарх Кирил је све помазао освећеним уљем.

По завршетку богослужења Свјатејшег Владику је топло поздравио протојереј Виталиј Тарасјев, који је истако значај посте поглавара Руске Православне Цркве и изразио радост поводом освећења Ивреске капеле на Руском некропољу. Отац Виталије је подарио Његовој Светости факсимилно издање спомен-књиге која се води од времена оснивања Руског некропоља, као и копију иконе Мајке Божје Иверске.

Обраћајући се присутним вернима, Његова Светост Патријарх Кирил је у својој беседи после вечерњег празничног бденија казао:

„Високопреосвећена браћо Архијереји, браћо свештеници, драга браћо и сестре.
Поново прелазим праг овог светог храма осећајући духовно заједништво са вама и поколењима руског народа који су напустили Отаџбину услед крвавих догађања и доселили се овде на српску земљу. Овај храм је заиста био сведок и суза и радости хиљада и хиљада људи.

За ове Русе управо је овај храм био делић Русије. Можемо само замислити са каквим осећањима су они гледали на овај храм и на иконе које су их подсећале на оне које су оставили тамо у далекој Отаџбини. Пред тим иконама су се молили свим срцем; можемо замислити шта су осећали слушајући срцу драго појање и како су доживљавали ту могућност да стоје једни поред других, такорећи, руку под руку... Све их је ово подсећало на лик Матушке Русије, коју су морали да напусте... Говорећи о четири нараштаја руских емиграната, можемо говорити и о савременим житељима Русије.

Како у Отаџбини, тако и ван наших граница, храм нас не сједињује напросто са прослошћу; то није само некаква уметничка или архитектонска конструкција која нас чини причесницима културне традиције народа. Храм је нешто више због тога што се у храму актуализује прошлост као тренутни доживљај. Црква је једина сила која је способна да прошлост уведе у садашњост.

Ко је Александар Невски за световног човека? Одговор је - само личност наше историје. Ко је Александар Невски за нас? Светац! Када му се обраћамо,  обраћамо му се као светоме. Мртвима је немогуће обраћати се молитвом. Гледајући његов свети лик, ми се истински сједињујемо са светим човеком из далеког тринаестог века, због тога што и данас припада истој Цркви, с том разликом што он припада  Цркви прослављеној, Небеској, а ми смо још увек  овде у Цркви земаљској, која странствује; али то је једна Црква са главом Гопода и Спаситеља.

Наводим пример Александра Невског зато што је то живи  и светао пример повезан са херојском историјском личношћу, али то можемо рећи и за сваког међу светима, као и за оне који не припадају Русији – Светој Русији. Зар је мртав Свети Јован Златоуст који је историјски удаљен од нас један и по миленијум? Он је жив, он је за нас жив,  живи у нашој молитви, у Светој Литургији, и ми се до дана данашњег молимо њему служећи његовим речима Свету Литургију.

Црква је велика духовна сила која оживљава прошлост.  Прошлост нас сједињује не напрасто као експонат или као архивски материјал – она живи и даље. У овоме је велика снага Цркве, не само духовна снага, него и снага културна и друштвена. Ево због чега сваки пут када неко прижељкује слом друштвеног и државног  живота организујући револуцију и метеж, усмерава свој ударац и на Цркву. Нема револуције која није гонила Цркву због тога што за Цркву прошлост није мртва и није предмет борбе. Цркви припада све оно што је у прошлости припадало вечности, због тога што сама Црква припада вечности.

Данас за многе житеље земаља Свете Русије, Русије, Украјине и Белорусије, као  и земље у којима постоји Руска Православна Црква, храмови играју веома важну улогу за очување наше вере и живе везе са нашим народом, са нашим родитељима, дедовима и прадедовима...“

„Међу овим храмовима посебно место заузима и храм Свете Тројице у Београду који, поред парохијске намене, има веома важну улогу пошто представља Московског патријарха и и читаву Руску Православну Цркву пред Патријархом српским и пунотом Српске Православне Цркве.

„Широм Русије данас се зидају храмови - али Руска Правсоалвна Црква има и преко осам стотина храмова широм света у више од 60 земаља, и сваки храм посећује народ Божји, чули смо синоћ у Руској цркви у Београду. који прењдставља својеврсни мост који духовно сједињује руски и српски народ,“ казао је Патријарх руски Кирил и потом заблагодарио протојереју Тарасјеву који приљежно служи и стара се о духовним чедима, и посебно исказао љубав и труд око обнове Иверске капеле на меморијалном Руском гробљу, и унапредио га у чин протопрезвитера с правом ношења крста са украсима. Овом приликом, патријарх Кирил је храму Свете Тројице подарио компете евхаристијских сасуда.

Његова Светост Патријарх московски и све Русије одликовао је орденом Светог Серафима Саровског г. Ненада Поповића, председника Фонда Руског некропоља у Београду, док су орден Светог Сергија Радоњешког трећег реда добили г. Константин Косачов, руководилац руске Државне агенције за међународну друштвену сарадњу, и г. Валериј Рјазански, председник Комитета за социјалну политику Савета Федерације (Горњи дом Парламента).

Празничном бденију присуствовао  је амбасадор Белорусије г. Владимир Чушев, уз угледне госте јавног и културног живота Београда.

Храм Свете Тројице у Београду подигли су руски емигранти 1924. године према пројекту руског архитекте Вларија Сташевског уз одобрње Владе Краљевине Србиа, Хрвата и Словенаца, а по благослову Патријарха српског Димитрија. Године 1946. храм је добио статус Подворја Руске Православне Цркве у Београду, а 1957. године Патријарх московски и све Русије Алексије Први посетио је Подворје и у цркви одслужио Божанску Лирутгију. Светотројичин храм је пострадао од НАТОбомбардовања 1999. године, да би 2007. године био из основе обновљен, а осветио га је тадашњи председник Одељења спољних послаова Московске Патријаршије Митрополит смоленски и калињинградски Кирил (садашњи Патријарх московски и све Русије). Од 1950. године старешина овога храма је угледни трудбеник мешу руским емигрантима протојереј Виталије Тарасјев, после чије смрти 1974. године, његов син Василије Тарасје преузео ову свету дужност. Од 1998. године стрешина Подворја је протојереј Виталије Тарасјев, унук првог старешине храма. У цркви Свете Тројице налази се гробница генерала П. Н. Врангела. Иначе, у просторијама Поворја тренутно је изложена поставка посвећена историји руске емиграције у Југославији.