Патријарх српски на симпосиону у част великог научника
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствовао 3. септембра 2014. године у Српској академији наука и уметности Унесковом симпосиону поводом годишњице рођења Милутина Миланковића.
На Међународном скупу, који се одвија у две паралелне конференције о управљању водама у земљама у транзицији и условима климатских и других глобалних промена, са поукама из палеоклиме и везано за регионално моделирање климе, Патријарх српски Иринеј је дошао у пратњи протосинђела Стефана Шарића, духовника манастира Рајиновца.
Скупу присуствују архимандрит манастира Студенице игуман Тихон и протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, који ће у поподневном делу, од 16.30 до 17.00 часова имати предавање на тему Сакрални смисао воде.
Током одржавања скупа, који траје од 3. до 5. септембра 2014. Своја предавања ће одржати врхунски стручњаци из свих земаља света, и радови ће бити публиковани на енглеском језику у пратећој публикацији ове значајне манифестације.
Скуп су поздравили председник САНУ академик Никола Хајдин и Председник Републике Србије г. Томислав Николић, који је истакао значај академика, професора Универзитета Милутина Mиланковића и додао:
„У овом страшном искушењу кроз које је прошла моја земља, али и земље у региону, природа нас је још једном подсетила на то да је планета јединствени простор, да се климатске промене односе на читав свет, да ћемо тим променама бити изложени свуда и увек. Цунами, урагани, торнада, суше, поплаве – које год нам искушење послала природа као врховна господарица планете Земље – морамо бити спремни и за суочење са недаћама и за санирање последица које за собом остављају.“
У музичком делу учествовао је у мањем саставу гудачки квартет „Свети Ђорђе“.
Милутин Миланковић (Даљ, 28. мај 1879 — Београд, 12. децембар 1958) био је српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука, ванредни професор примењене математике од 1909. до 1920. (осим 1914—1918) и редован професор небеске механике од 1920. до 1955. (осим 1941—1945) наУниверзитету у Београду, декан Филозофског факултета школске 1926/27, пионир у ракетном инжењерству, потпредседник САНУ у три мандата почев од 1948, директор Астрономске опсерваторије у Београду од 1948. до 1951, члан и ре-оснивач Комисије 7 за небески механику Међународне астрономске уније од 1948. до 1953. и популаризатор науке.
Миланковић је дао два фундаментална доприноса науци. Први допринос је „Канон осунчавања Земље“ који карактерише све планете Сунчевог система. Други допринос је теоријско објашњење земљиних дуготрајних климатских промена узрокованих астрономским променама положаја Земље у односу на Сунце, данас познати као Миланковићеви циклуси. Ово објашњава појаву ледених доба током геолошке прошлости земље, као и климатске промене на земљи које се могу очекивати у будућности. Он је основао планетарну климатологију израчунавањем температурних услова на врху земљине атмосфере, као и температурне услове на планетама унутрашњег сунчевог система, Меркуру, Венери, Марсу и земљином природном сателиту, Месецу. Поред тога, Миланковић се сматра у геофизици за ко-аутора теорије тектонских плоча својим радом „Померање земљиних полова ротације“.
Зорица Зец
