Патрологија у огледалу херменеутике
Петар Јевремовић - Патрологија у огледалу херменеутике, Отачник, Београд, 2011. стр.291.
Петар Јевремовић засигурно спада у врсне интелектуалце данашње Србије и представља ерудиту у правом смислу те речи. Примарна вокација му је психологија. Професор је Клиничке психологије на одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду, затим предаје Античку драму на Филолошком факултету у Београду и одскоро предаје предмет Личност и патологију на Православном богословском факултету у Београду. Аутор је студија из области психологије, теологије и философије; поменућемо нека издања Лакан и психоанализа (Плато, 2000) Психоанализа и онтологија (Завод за уџбенике и насравна средства 1998).
Књига која је пред нама представља студије из патристике од којих су неке незаобилазно штиво за студенте Православног богословског факултета у Београду. Првенствено ауторово бављење Оцима је подстакнуто патристичком идејом о персоналности и онтологији (стр.8) али и што је разумљиво његовој примарној вокацији, налажењу додирних тачака светоотачке мисли са модерном психологијом. Гледајући са те перспективе можемо схватити првенствено ауторову приврженост аскетским писцима, попут св.Максима Исповедника, св. Григорија Паламе и св.Исака Сирина... Потом на крају овог зборника радова можемо наћи драгоцене ауторове преводе дела св. Атанасија Великог - Против идолопоклоника и св. Василија Великог - О Светоме Духу, са пропратним коментарима, урађене по најбољим едицијама критичких издања.
Цео зборник текстова би могли поделити на четири дела: чланке који представљају ауторово излагање православне персонологије и онтологије: Поимање личности и морала у контексту ранохришћанског погледа на свет (стр.11-24),Тријадолошки оквири персонологије светог Григорија из Нисе (стр.25-47), Персонологија и онтологија у списима светог Максима Исповедника (стр.стр.71-101), Динамика личности у списима светог Максима Исповедника (стр.101-142) и Питање психичке динамике (св. Максим Исповедник и св. Григорије Палама стр.143-158); студије који се баве проучавањем ризнице мистичног предања Цркве: Прилог разумевању макаријевских списа (стр.47-70) и Свети Исаак Сирин (Пролегомена за једно будуће читање) (стр.195-218); чланке које се баве хришћанским апсорбовањем античке философске и културолошке мисли и креирањем засебне хришћанске философије и културе: Прокло и свети Максим Исповедник (стр.159-194) и Хришћанство и култура (стр.219-250), док четврти - последњи - део представља образац при превођењу кључних дела св. Оца, који би требало да следе будући преводиоци.
Приликом дефинисања појма личности са православне перспективе, аутор се води првенствено догматом о Св. Тројици (стр.18). Конкретне личности Оца, Сина и Светог Духа, својим међусобним персоналним саодношењима, чине узрочник и темељ бића и идентитета јединствене суштине. Човек бивајући створен од Бога је исто тако и личност. Поистовећујући се са својим Архетипом човекова личност може задобити сасвим нови квалитет постојања и остварити христолошку потенцијалност. Одбацујући својим избором боголику потенцијалност човек чини егзистенцијални промашај и отпадништво од доброг. То се исто може применити и на међуљудске односе. Карактеристична је метафора огледала коју аутор налази код св.Григорија Ниског (стр.27): Персоналност сваке личности се огледа на непоновљивости његовог огледања у неком другом, исто тако персоналном.Када тога нема биће губи свој привид и нестаје. Психоза представља разбијено огледало, тј. психотик пропушта да успостави реалност односа спрам другог (стр.35) Потом усредсређујући се на мистичну традицију везану за макаријевске списе указује се на тежишту духовног живота – срце, које представља орган покрета. Спасење се постиже садејством ума (кормилар срца) и срца, докле у раду о св. Исааку, аутор даје кључне смернице за даље проучавање. У трећем делу, указује се колико је Прокло, философ из 5. века, деловао на св.Максима приликом креирања његове уникатне философске и теолошке мисли, док се у чланку Хришћанство и култура, аутор осврнуо на хришћанску културу, насталу на темељима античке, али и дајући осврт на модерна кретања (стр.221 и стр.249-250).
Оно што је Јевремовић желео постићи овом књигом је да правилно растумачи мисао о. Флоровског – повратак оцима. Када аутор то тумачи у смислу повратка речима (стр.10) ту се засигурно подразумева повратак креативном приступу овосветским кретањима који су оци засигурно имали, чиме је хришћанство постала преображавајућа сила ондашњег друштва. Ако би се само гледало на овај мото као на нешто што припада историји, онда ћемо имати разумевање светоотачке мисли као нечега што припада периоду позне антике, какав став постоји на западним универзитетима - без налажења икаквих аналогија са модерним рефлексијама. Од аутора очекујемо још драгоцених радова који ће нам приближити светоотачку мисао.
Славиша Костић
