Педесет година од одласка Бранка Миљковића

Шта је то што се у дну песме крије?" Бранко Миљковић се „јавио" у сећањима пријатеља! Педесети пут након 12. фебруара 1961. године, они што нису устукнули те ноћи рекли су још нешто о Миљковићу. У књизи Слободана Стојадиновића Споменица Бранка Миљковића наређано је 68. песника са стиховима „за оба света" Бранка Миљковића.

Шта је то што се у дну песме крије?"

Бранко Миљковић се „јавио" у сећањима пријатеља! Педесети пут након 12. фебруара 1961. године, они што нису устукнули те ноћи рекли су још нешто о Миљковићу.

У књизи Слободана Стојадиновића Споменица Бранка Миљковића наређано је 68. песника са стиховима „за оба света" Бранка Миљковића. И како му Стеван Раичковић обилази гроб, и како га Добрила Николић „види" последњи пут у Скадарлији, а Драган Мраовић га у Нишу тражи у његовој радној соби... Ове песме се лако разумеју као чин памћења и сведочења више него што је њихов телос лепо, успело, дотерано. Ови људи се обраћају Миљковићу какав је Миљковић свима њима био, јединствен, непоновљив. Али је ту привилегију Бранко достигао и другарством и писањем, и у естетици и херменеутици, а посебно „на речи" као највећој заклетви (у нашем народу још постоји заклетва код старијих људи када нешто обећају „ја ћу остати у речи"). Ту се, на клатну од речи померао Миљковић, али његова како је називао „вербална јава" није била шума у којој се не виде жива стабла: пријатељи, њихови стихови и њихови подвизи писања.

А један од њих, Петар Пајић, и данас памти фебруарски дан када их је песник Александар Секулић срео (били су неосимболисти на окупу на Калемегдану) и казао да је Бранко преминуо. Тада је засијала збирка коју је Бранко написао са песником Блажом Шћепановоћем и њеним насловом запечатио скори крај аутора: Смрћу против смрти јер је и Блажо Шћепановић убрзо трагично настрадао. Остало је Бранково пријатељство са Танасијем Младеновићем, који је слутио Миљковићева грозничава превирања (Бранко га је тражио у редакцији Књижевних новина уочи свог кобног одласка у Загреб) и патња за неузвраћеном љубављу девојке коју је Бранко волео. У тој љубави се видело да су Миљковићеви игрокази са речима били не само симболика него и истина његовога бића: „Та жена је мој огртач од метафизичке студени", говорио је Бранко.

Али, у чему је још Миљковић тражио „огртач од метафизичке студени"? Када смо Владику браничевског Игнатија питали да ли су Миљковићеви стихови: „Пустите ме да корачам према себи као према своме циљу" негација хришћанског етоса заједнице, Владика нам је одговорио да је Миљковић разочаран у владајућу идеологију кренуо другим путем, али да није заговарао онтолошку самоћу.

Иако је писао напоредо са Васком Попом и Миодрагом Павловићем, а дружио се са Петром Пајићем и Мићом Данојлићем, Миљковићева поезија је тако самосвојна да је примећено како је немогуће не препознати његову песму. Било по „звучању" или „значењу" (Љиљана Шоп) или је везујући за философију и тумачећи је из угла песникове биографије (Радивоје Микић).

Кад је истражио речи Миљковић је закључио: „На обичне речи више немам право", па је поставио питање: „Шта је то што се у дну песме крије"? Овој загонетки није нашао лека као ни својим немирима: уочи смрти, јесени 1960. Бранко се одрекао својих песама, певао је са Милутином Данојлићем по Кнез Михајловој улици забрањену песму (Химна Светом Сави) а парадоксе Бранкове књижевности овде ћемо закључити запажањем књижевника Радослава Војводића, који је рекао да је Миљковићева песма „Тито" послужила касније песницима да из ње преписују када су писали песме о Светоме Сави ?! Тиме је Миљковић посведочио себе као онога чији је усуд потписао речима „Ватра и ништа".

Извор: Православље