Пет година Црквене народне кухиње у Подгорици

Подгорица је град који је, у вријеме транзиције, можда и највише промијенио своје лице. Тешка економска ситуација, ратови и општи тренд учинили су да се популација главног града удвостручи само у току двије деценије. Међутим, са таквим развојем неријетко се догађају и страшна социјална раслојавања, па је и број оних којима је основна егзистенција угрожена све већи, а чини се да је у претходном периоду мало ко бринуо о тој растућој популацији. Народна кухиња Митрополије црногорско-приморске, која функционише при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, једна је од ријетких инситуција која се, колико је у њеној могућности брине о потребитима.

„Тренутно имамо 200 сталних корисника“, рекао је свештеник Миомир Вулевић, управник ове добротворне установе Православне цркве, додавши да је број оних који се јављају за помоћ много већи. „Сматрамо да је једина права помоћ она константна, која може да социјално угроженој породици пружи сигурност, да ће векна хлеба и топли оброк за све укућане стићи сваког дана“, истиче отац Миомир. Он каже да је илустративна чињеница да је прије пет година, када је народна кухиња основана број корисника био осамдесет а да је сада двије стотине, а да је потреба све већа.

Управо подовом јубилеја народне кухиње – 5 година постојања, ова добротворна установа Цркве уприличила је посебну Васкршњу акцију. „Све породице које су укључене у наш социјални програм, али и друге потребите, уз помоћ наших донатора, обрадовали смо посебним поклоном поводом најрадоснијег хришћанског празника Васкрса“, објаснио је Вулевић, рекавши да је поклоном омогућено и њима да на достојан начин у својим домовима обиљеже празник побједе Исуса Христа над смрћу. „Због тога је свака породица добила тзв. потрошачку корпу која је садржала и месо и јаја, све оно што њихови суграђани сматрају уобичајеним за ту прилику, а што је њима немогуће приуштити“, рекао је о. Миомир. Он истиче да нису заборавили да обрадују ни најмлађе и зато су за сву дјецу припремили и слатке пакетиће.

Потребити неријетко говоре о свом проблему зато што се у црногорском друшву сиромаштво још увијек сматра срамотом. Ипак, на адресу народне кухиње, Саборног храма и Митрополије стижу бројна писма којим се корисници захваљују за све што Црква чини за њих.

Павле Божовић

Два писма корисника услуга Народне кухиње Митрополије црногорско-приморске у Подгорици:

„Шта рећи? Погледајте нас док преузимамо пакет помоћи, а и не знадосмо шта је у њему. Слика говори више од ријечи: на нашим лицима стид и осмијех, широм отворене очи а сузе у њима јер доброта других онима у невољи је терају на наша лица. И некако смо причљивији, раздраганији. Нама је оброк који добијамо оно што ћемо тај дан појести уз увијек свјеж хлеб. И ми срећни. А кад добијемо нешто „приде“ то је још више среће – као да она кроз уста улази. Ето шта нас у ово несрећно вијеме чини срећним: да имамо шта да једемо. Никад нисам помислила да би овако могло бити а ево већ пар година је тако.

Но кад једва (тежак бјеше) донесох пакет кући и кад отворих… Осим меса и намирница за припрему оброка којима се итекако обрадовах, бјеше и оно што је за нас луксуз који одавно нисмо појели: кекс, слаткиши, бомбоне, сокови… Ајвар, кисели краставци… Маслиново уље, вино … ух! Па опет сузе низ образе пођоше. Е то ћемо оставити за васкршњу трпезу, да има свега. Можда ће и нама неко доћи па да заједно поручкамо уз обавезно натицање у куцкању јаја које смо такође добили. Ето, има и за нас и за друге. Ви сте учинили да тако буде. Хвала Вам. Хвала Богу и Вашој племенитости што основасте народну кухињу. Хвала свима који Вас помажу да би сте  ви помогли нама.“

+++

Кад нас угледате, изненадисте се. У нама има толико животне радости радости, и бучне, и спољне и тихе и дубоке унутрашње. А у нашим причама, има толико јада што растужи човјека. Лишени сваке „реалности“ нам живот је болестан, болан, шкрт и сиромашан, но ми га волимо са безграничном љубављу, безусловно. Ми у разговору откривамо потребе своје егзистенције. Већина се због тога склања од нас јер се помаже онима који, не молећи, траже и њима се даје јер су они људи којима „ваља“ помоћи и од којих се може очекивати противуслуга. Но, мањина ипак постоји. Е то је наша утјеха! Са нашом Црквом и њеним доброторима, њиховим искреним давањем без интереса са њима који не пресуђују, не суде у нама покренуше успавана осјећања, духовно богаћење и промјену на боље. Наше жеље за неке нису скупе за нас јесу, а Црква и Народна кухиња и њихови добротвори, помажу  да оне не ишчезну, јер ми више не знамо како да се боримо за њихово остварење. Донедавно су нас те жеље изгледале недостижне и далеке, до, сад уз помоћ Цркве не само да имамо хлеба већ и много пута шта друго.

Да су нам и вратили достојанство и мир и срећу, а осјећали смо  се одбачено и понжено. Искали смо и молили другдје. Безуспјешно. Понос и људско смо газили јер смо другачији и слабији. Народна кухиња нам је све то вратила, вратила нам је осмијех, вратила жељу да корачамо даље, а да никад није упитала зашто смо такви. Истина је била много већа од неправди и увреда према нама, који смо од оне већине с почетка ове приче, увријеђени и потиштени. Сад уз Народну кухињу не осјећамо више страх. Наше срце је опет отворено и наш ум слободан и опет имамо стрпљење и подносимо сами себе такве какви смо чекајући боље тренутке и срећније дане кад ћемо опет лакше дисати, исправније мислити не бјежећи сами од себе као да смо заразни. У нашим свештеницима никада нисмо примијетили презирање ка нама, ни подцјењивање већ само охрабривање, благе и мудре ријечи, и то нам много значи. Сад се опет у нама јавља жеља и храброст да се боримо за живот, са мање напора, воље, са јачим замахом, за резултатима попут некадашњих прије 20, 10, 7 година или само прије једног дана. Јер кад устанете ујутро не знате и не слутите шта ће вам се тога дана десити и у којој мјери вам се живот може измијенити. Ви који преко Народне кухиње помажете нама, који искусише и лошу страну живота сте, вјерујте, постигли оно за чим толики људи не знајући, узалудно теже, постигли сте несебичност, милосрдност, молитве непознатих људи за ваше благостање, за вашу дјецу, повратили сте дјеци осмијех на лице а нама миран сан јер су дјеца без осмијеха неподношљива несаница. Хвала Вам што постојите.

Свештеник Миомир Вулевић, управник Народне кухиње Митрополије црногорско-приморске у Подгорици, свесрдно захваљује добротворима који својим прилозима омогућавају да Народна кухиња постоји.

Извор: Митрополија црногорско-приморска