Пета недеља поста - глувна

А кад узлажаху путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом. И узевши опет Дванаесторицу, поче им казивати шта ће му се догодити: Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима; И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће. И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо то молити.

А он им рече: Шта хоћете да вам учиним? А они му рекоше: Дај нам да седнемо један с десне стране теби а други са леве, у слави твојој. А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим? А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се; Али да седнете с десне стране мени и с леве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено. И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована.

А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.

(Свето Јеванђеље по Марку 10,32-45)

Непрестано руководећи православне хришћане током Четрдесетнице ка освећујућим подвизима поста и покајања, Црква у богослужењу пете седмице теши и храбри оне који посте чињеницом да су прошли већ половину поста, и побуђује да ми „који смо преполовили свештени пут поста треба радосно да хитамо ка будућем васкрсењу". Умножавајући при крају посног попришта побуде ка неослабљеном богоугодном животу, Црква и у петој недељи наставља да нас подсећа како смо ми, који падосмо у грех, слични онима које заробише, те нам заповеда уздање у Господњу милост. „Завапи Христу Богу који је распет за тебе, каже Црква, и који је добровољно примио ране: побрини се за мене, Господе, и спаси ме". Свештене химне које Црква и данас поји на богослужењу пете седмице примљене су у VII и VIII веку од Софронија Јерусалимског, Андрије Критског и Студита - Јосифа и Теодора.

„Да људи не би били лењиви према духовним подвизима", Црква током три дана пете седмице: четвртак, суботу и у васкрсни дан, пружа вернима нарочите подстицаје ка подвизима благочашћа. У четвртак на јутарњем богослужењу Црква поји цео Велики канон св. Андрије Критског и житије св. и преп. Марије Египћанке. Из тих разлога се читање канона св. Андрије Критског у четвртак пете седмице Великог поста негде још назива и стајање Марији Египћанки.

Четвртак пете седмице. Велики канон.

Христе мој, даруј милосрђе Онима који Ти сада поју. (Велики канон)

Овим речима почиње синаксар у четвртак пете седмице Четрдесетнице, и каже још: „Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји". Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост. Из тих разлога се овај велики канон и произноси у великој Четрдесетници јер дарује велико гануће; произноси се и два пута на повечеријима прве седмице, разврстан у четири прва дана њезина, док се у четвртак пете седмице Четрдесетнице, на јутрењи, чита цео, у пуном издању, заједно са дневним каноном. „Велики канон читамо умилно, каже Црква, скрушеног срца и гласа, на сваки тропар чинећи по три метаније (земна поклона)".

Света Марија Египћанкa

Заједно са великим каноном који снажи душе подвижника, Црква произноси и цело житије св. преп. Марије Египћанке, показујући њоме и у њој образац истинског покајања и пример усавршавања верујућих, „покреће нас према Богу и чини да опет постанемо разборити, помаже нам да не паднемо у очај уколико нас неки грех некада зароби". Повест о преп. Марији Египћанки дочарава вид искреног покајања и неизрецивог Божијег човекољубија према онима који искрено желе да се одрекну својих сагрешења.

Марија Египћанка је у свом животу сјединила и пројавила две крајности - бездан греха и висоту побожности и врлине. У годинама своје младости, окупирана саблазнима порока, седамнаест година је провела у греху, да би се силом благодати Божије, као заблудела овца поново вратила Цркви. На зов Цркве Марија, која није марила за Божије заповести и која је помрачила у себи Божији лик, божанским промислом се наново благодатно обновила. Рођена је у Египту и већ у дванаестој години осетила је изазов туђинског закона који војује у нашим удовима и занемаривши родитељску љубав, побегла је из њиховог дома у Александрију, на бурно и широко поље света, на тржницу порока. Не нашавши довољно задовољстава у граду, у којем је прилив људи садржан у безброј личности жељних телесних наслада, Марија је смислила да оразноличи свој раскалашни живот путовањем у Јерусалим, заједно са поклоницима који путоваху на Воздвиженије животворног Крста Господњег. Током путовања, и по приспећу, у Јерусалим, она је све до самог празника наставила све дубље и дубље да тоне у бездан разврата. Изгледало је да јој више нема помоћи која би је могла извадити из греховне дубине. Дошавши у Јерусалим на празник Воздвиженија животворног Крста, вучена знатижељом, Марија је заједно са осталим подвижницима и побожним хришћанима, на дан празника, пошла у Божији храм. Али, дошавши у притвор храма она једноставно није могла да, заједно са осталима, ступи у сами храм и приступи животворном Крсту Господњем. Сви остали су неометано ступили унутар храма, а Марија, уз много покушаја и напора, једноставно није могла да прекорачи праг светилишта, невидљиво задржавана божанском силом. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва светине, одлучила је да се некако пробије до средишта масе и да тако заједничким напорима једноставно буде унесена у храм; међутим, опет само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала је назад. Три - четири пута је она тако покушавала да уђе у храм, али без успеха. Присутни у храму наслађиваху своја побожна осећања гледањем уздигнутог животворног Дрвета; Марија, пак, посрамљена и ожалошћена, остаде у предворју храма и потресена осећањем стида и кајања горко је заридала схвативши да се у њезином несхватљивом ометању уласка у храм огледа Божија десница Вишњега која јој, као недостојној, не дозвољава да уђе у храм и целива животворни Крст. У пламеној молитви Богу Марија је исповедила све грехе своје заклињући се да ће их све окајати и искупити уколико измоли милост да уђе у храм и поклони се животворном Дрвету. У дубокој скрушености духа и суза, Марија је погледала на икону Богомајке која се налазила на врху зида у предворју и зрак спасоносне наде блеснуо је у њезиној скрушеној души. Марија је молила заједничку Заступницу свих - да је удостоји уласка у храм како би легла пред животворни Крст Сина Њезиног, са тврдим уверењем и намером да до гроба проводи трезвен живот. Невидљивим заступништвом Преблагословене Дјеве, нови покушај Маријин да уђе у храм био је без тешкоће. Она је ушла и, обузета страхом са сузама раскајаног срца, пала је пред животворно Дрво и са дубоким страхопоштовањем и сузама, целивала га је. Тако је одпочело најискреније покајање једне грешнице пред Богом! Вративши се у предворје Марија је опет пред оном истом иконом прионула на молитву призивајући Богомајку да, као сведок њезине одлучности у покајању, дарује јој поуку на путу покајања и тада као да је из даљине чула глас: „Ако пређеш Јордан, пронаћићеш праву утеху".

Напустивши Јерусалим Марија је приступила светим Тајнама у храму Јована Крститеља, у близини Јордана, а потом се осамила у јорданској пустињи где је провела 48 година, скоро без хране и одеће, даноноћно оплакујући грехе своје. У 48. години усамљеничког и веома трудољубивог живота, у време св. Четрдесетнице, у пустињи ју је сусрео преп. Зосима - монах обитељи, који се по обичају током Великог поста удаљавао из манастира тражећи у пустињи пример најузвишенијег монашког самоодрицања, а нашао је ту која је некада била пример раскалашности. Само обличјем човечанског тела, потпуно сувог и опаљеног сунцем, нагог и покривеног једино сребрнастим власима, приказала се Марија Зосимовом погледу. Видевши га, она је нагнала у бекство, али чувши за њом сузну молбу старчеву да га благослови, она је стала и замолила га да јој добаци своју одећу како би се покрила и тако омогућила разговор са њим. На његову упорну молбу Преподобна је смирено открила свој негдашњи живот; казавши му о првој половини свога живота - бурног и превртљивог, и о упорности да се преобрати, Марија му је испричала и о свом животу у пустињи: „Веруј ми, оче Зосима, седамнаест првих година провела сам у овој пустињи борећи се са својим безумним похотама као са љутим зверовима: када сам осећала глад, прохтевало ми се да једем рибу и месо, као што сам то у Египту чинила; пошто сам у свету волела да пијем вино, по некада нисам могла да утолим жеђ ни капима воде; много сам патила од глади и зноја, много од болести. Ранији моји прохтеви су као ватра палили утробу моју; на ум су ми долазиле раније саблажњиве песме и мутиле мир души мојој; преступничке пожуде су ми узбуркавале крв и присиљавале да паднем ничице, да ударам у земљу и са сузама молим помоћ с висине. Трудила сам се да на уму имам моје завете и да их супротставим унутарњим прохтевима тела; призивала сам Божију Мајку у помоћ, као свога јемца; плакала сам горко и дуго, целе дане и целе ноћи и једино тада ме је обасјавала слатка светлост и разгонила невољне мисли".

Седамнаест година је провела Марија у средишту мрачног живота овога света; седамнаест година је трајала њезина тешка борба са грешним пожудама и, најзад, добровољну мученицу посетио је жељени покој духа - плод необичних трудова и подвига, благодатни мир послан од Господа, Који нам свима саветује: приступите мени сви невољни и обремењени и Ја ћу вас одморити. Од тада, Марија се бићем уподобљује ангелима, преузневши се изнад тела и света: Зосима је њу у време молитве видео узнесену од земље како стоји у ваздуху, и видео њезину прозорљивост речима, као и то да је два пута ходала по води Јордана као по сувом, а добила је од Бога и предзнање о времену своје смрти. Испричавши му свој живот, Преподобна га је замолила да идуће године у време Великог поста опет дође у пустињу са светим Даровима како би се причестила. Зосима јој је испунио свету жељу. Примивши Тело и Крв Исуса Христа и сјединивши се тајанствено са Њим, велика подвижница пустиње је умолила Преподобног да на исто место и у исто време дође и следеће године, али Зосима ју је тада већ нашао упокојену, а њене часне мошти је сахранио. Ускоро, пошто је примила причешће од Преподобног, она се упокојила - 530. године, 1. априла.

Софроније, патријарх јерусалимски, који је живео почетком VII века, саставио је опширно житије преп. Марије Египћанке које се и сада чита на богослужењу. А свети преп. Андрија Критски, звани и јерусалимски због монашких подвига у Је-русалиму, као изасланик јерусалимског патријарха Теодора на шести Васељенски Сабор 691. године, донео је собом у Константинопољ житије преп. Марије заједно са својим каноном знаним под именом велики. Од тога времена до сада, Православна Саборна Црква чита тај канон, а установила је да се и житије Преподобне чита у четвртак пете седмице Четрдесетнице, а у васкрсни дан те седмице савршава спомен у част Преподобне, оличавајући у њој обличје истинског покајања!

Труда ради бдења, Црква у четвртак служи Литургију Пређеосвећених Дарова и олакшава пост.

Субота седмице. Акатист Богородици.

У суботу пете седмице Црква врши молебни чин акатиста или похвале Пресветој Богородици Одигитрији, почињући причу на тај дан овим стиховима:

Град обухваћен ратом, непрестаним песмама
Благодарно опева силну Заштитницу.

На основу приче древног предања, након вазнесења Господа, св. евангелиста Лука, иконописац, насликао је лик Божије Мајке и показао јој га. Видевши своју слику Она се сетила свога ранијег пророчанства: „од сада ће ме блаженом звати сви нараштаји", те рече: „благодат Моја нека буде са овом иконом". Свети Лука је послао икону у Антиохију уваженом Теофилу (Лк 1:3), за кога је написао и коме је послао своје Евангелије и књигу Дела Апостолска. Из Антиохије, где су верујући са великим страхопоштовањем поштовали благодатну икону, она је после много година пренесена у Јерусалим; Евдокија, супруга грчког императора Теодосија Другог (408-450), која је путовала на поклоњење светим местима, пренела је икону из Јерусалима у Константинопољ, сестри свога супруга - св. Пулхерији, као знак мира и љубави. У Константинопољу је икона Богородичина, захваљујући побожности и расположењу Пулхеријином, постављена у Влахернској цркви где се чувала и Њезина часна риза, и где је постала позната под именом Влахернска. Благочестива Пулхерија је устројила да се у Влахернском храму, једном недељно - у уторак, чини молебан Богородици.

Икона Богомајке коју је насликао евангелиста Лука и која је била постављена у Константинопољском храму, чинила је многа благодатна знамења. Јавивши се једном двама слепцима Богомајка их је привела у Влахернску цркву икони својој, и даровала им вид. Због овога благодатног знамења, ову чудотворну икону почеше називати Одигитрија тј. путовођа, заступница и помоћница. Овај назив чудотворној икони Богомајке сачувао се од тада за свагда, а утемељио се трикратним избављењем Константинопоља од силних непријатеља, које Црква достојно приписује невидивом заступништву Одигитрије.

Прво избављење је било у време императора Ираклија 626. године од Персијанаца, Авара и Скита. Војсковођа Хозроје, Сарвар, покоривши Сирију, Палестину и Египат, неометано је са силном војском дошао до Хризопоља (садашња Скутара), рушећи хришћанске храмове и приморавајући хришћане да се клањају Сунцу. Да би одвукао персијску војску од своје престонице, Ираклије је мимо надања Персијанаца ударио у њихов бок. Сазнавши о царевом походу аварски хан је одлучио да искористи његово одсуство из отаџбине подмукло нарушивши мир и са поморским и копненим силама устремио се иза граница Империје. Грци се збунише. Непријатељ је опколио Константинопољ - и са мора и са копна, те је град постао потпуно незаштићен. Патријарх Сергије је тешио житеље престонице саветујући их да се сво уздање усмери на Бога и његову Пречисту Мајку: „Будите храбри, чеда, говорио је он, уздајмо се у једнога Бога узданицу нашег спасења и од свега срца и душе пружимо му своје руке и погледе; Он ће растерати невољу која нас окружује и разорити све планове наших противника". Патријарх је са свештеним иконама Богомајке и са мноштвом придошлог народа извршио унутар зидина града крсну литију, храбрећи браниоце града. Персијанци и Авари продираху са Истока и са Запада не би ли спалили околину главног града: патријарх, узевши нерукотворени лик Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, икону Одигитрије, драгоцену Ризу Пресвете Дјеве Марије и животвореће Дрво Крста, и учинивши два пута крсни опход по зидовима града мољаше се са сузама: „Васкрсни, Господе! -и разбећиће се непријатељи Твоји; и ишчезнуће као дим, и растопиће се као восак од огња". Дошавши тако литијом до залива патријарх је погрузио часну ризу Богомајке у мирне воде залива. Дејством благодатног промисла, море се узбуркало и потопило непријатељске бродове; непријатељи на копну беху побијени мачем и протерани. Тако је Бог својим милосрђем и заступништвом Богомајке даровао Грцима победу над непријатељима, од којих не само да је била повраћена територија коју они освојише у грчким провинцијама, него за свагда беше уништена њихова сила. Сам патријарх, утешен брзом помоћи Пресвете Богородице, целу ту ноћ је одстојао приносећи небеској Заступници химне хвале и благодарноти; успомену на чудесно избављење Константинопоља Црква је за свагда очувала, потомака ради, у нарочитом празновању са којим је касније сјединила успомену на двократно још избављење Константинопоља од непријатеља, уз помоћ Одигитрије.

Након тридесет и шест година од првог избављења Константинопољ је, заступништвом Одигитрије у време Константина Погонота (668-685), други пут спасен од Сарацена који су током седам година опседали Византију. Највећи део бродова и тридесет хиљада непријатеља, молитвама Цркве и заступништвом Богородице изгинуше под зидинама града од грчког дејства и претрпених бродолома.

Најзад, трећи пут, Константинопољ беше сачуван опет од Сарацена, заступништвом Одигитрије, у време цара Лава Исавријанца (716-741). У време царевања Лава Исавријанца, Сарацени опколише Константинопољ са 1800 једрењака, у намери да га разоре. Житељи града, узевши најчасније Дрво Крста Господњег и свету икону Одигитрије, извршише по зидинама града литију, са сузама молећи Господа. Флота сараценска беше скоро сва уништена веома јаком буром у Егејском мору, и једва да десет бродова остадоше цели; непријатељске трупе су у хрпама прекривале острва, обале и улаз у луку.

Иако Синаксар у субошу пете седмице Четрдесетнице говори само о Трократном избављењу Константинопоља, иосредством Богомајке - ипак историја сведочи и о четвртом:

Аскољд и Дир наоружавши 200 бродова прокрчише себи пут, 866.г. у Црно море, пустошећи огњем и мачем обале, и опколише Константинопољ са мора. Имп. Михаил Трећи, који је тада царевао у Константинопољу, беше одсутан због рата са Агарјанима на Црној реци. Дознавши од намесника цариградског о новом непријатељу, пожурио је у ирестоницу; уз велику опасност иробио се кроз обруч непријатељских бродова, немоћан да угрози њихову силу, поуздао се у Госиода, од кога је помоћ и стигла. По сведочанству византијских летописаца, народ се у молитви обратио Богородици у њезином славном храму у Влахерни. Патријарх Фотије је са великим торжеством изнео Њезину ризу на обалу и иогрузио је у море, тихо и сиокојно. Одједном се подиже бура која је разбила и уништила непријатељску флоту, те само незнатни остаци њезини вратише се у Кијев.
Сагласно византијским летописцима, Нестор овако описује следећи догађај.Уплашени небеским гневом, руски безбожници хитно упутише делегацију у Константиноиољ ради светог крштења.

Грамата патријарха Фотија, писана крајем 866. г. источним епископима, сведочи о томе шта се, у ствари, збило. „Руси, пише он, познати по жестини, поробиоци суседних народа, који се у својој дрскости усудише да ратују са римском империјом, већ оставише сујеверје и исповедише Христа, те постадоше наши пријатељи, мада још до недавно беху најзлобнији непријашељи. Они од нас добише епископа и свештеника, испољивши живу усрдност и вољу ка хришћанском богослужењу".

Дивну помоћ Одигитрије, благодатно дарујућу верујућима, Црква помиње и прославља у суботу пете недеље Великог поста из разлога што је прво избављење Константинопоља било око тога времена. Уз то, Богомајка је хитра помоћница и у покајању. Њезиним садејством православни побеђују видљиве и невидљиве непријатеље. Њезином помоћи Грци су много пута победили невернике, а Марија Египатска, коју помињемо у четвртак пете седмице Четрдесетнице, и у следећи васкрсни дан, победила је грех свој.

Богослужење, које се врши у суботу пете седмице Четрдесетнице у част Богородице, назива се похвала и стајање, из разлога што су похвалне химне Богородици верујући првотно произносили стојећи целу ноћ. Због тога се похвална пјенија у част Одигитрије, до данас савршавана у Цркви, називају акатисти или стајања. „Не назива се сједален, јер тада сви људи једноставно стоје (акатист), појући химну Мајци Речи".

Акатист је похвала (панагерик) Богомајци, састављен од 24 песме - 12 кондака и 12 икоса, распоређених саобразно двадесетчетирма словима Грчког алфавита. Ауторство акатиста неки приписују Георгију Писидијском, ђакону Велике Цркве у Константинопољу (половина VII века). Свака песма почиње одговарајућим јој по редоследу словом алфавита - кондак се завршава псаломским: алилуја, а икос архангелским поздравом Богомајци: радуј се. Акатист се завршава кратком молитвом Пресветој Дјеви да Она свагда буде избавитељица хришћана од невоља и искушења. У томе смислу се акатист чита у свима осталим данима године, на почетку или по завршетку других служби похвале; али у суботу акатиста он улази у сами састав богослужења и поји се на јутрењи, и то не сав одједном, него раздељено - у размацима са другим песмама и читањима - у четири различита изласка. Свака пауза почиње и завршава се певањем кондака „Избраној Војвоткињи". Обичај читања акатиста утврдио се после двају нових избављења Константинопоља, заступништвом Богомајке.

У почетку празник акатиста се вршио само у Константинопољу, уствари, само у Влахернском храму, у коме се и чувала чудотворна икона Мајке Божије заједно са свештеним заостацима њезиног земног живота: ризом и појасом Њезиним, и где је народ у ноћ најезде Авара и Персијанаца на град служио свеноћно бдење Богомајци; али у IX веку овај празник је унесен у типик манастира св. Саве, и у типик Студитског манастира, а потом и у Триод, те је од тога времена постао свеопшти обичај у целој Православној Цркви.

У васкрсни дан пете седмице Великог поста, неослабљено побуђујући верне на истинско покајање којим се достиже Царство Божије, Црква причом о богаташу и Лазару, описаном и у химнама, учи да Царство Божије није храна и пиће, већ правда и свето уздржавање. Зато ће у њега ући само они који добра из својих ризница дарују у руке убогих. Заједно са овом поуком, ради охрабрења духовних трудбеника, Црква савршава и службу св. и преп. Марији Египатској, показујући у њој образац истинског покајања, а самим тим показује колико је велика и неизрецива милост Божија и човекољубије према онима који искрено желе да се обрате од својих сагрешења.

Ради утехе и охрабрења онима који посте Православна Црква и у петој недељи Четрдесетнице на Литургији читањем Апостола подсећа о спасоносној сили крсне жртве Божијег Сина за нас. Дошао је Христос, Првосвештеник будућих добара не са крвљу јарчијом нити јунчијом, него Својом крвљу уђе једном за свагда у светињу извршивши вечно искупљење (Јевр 9:11-14). А у читању Евангелија Црква подсећа подвижнике на приближавајућу се радост васкрсења Христовог пророчким речима Исуса Христа, које се читају на Литургији, у евангелију недеље: Ево улазимо у Јерусалим и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима: и наругаће му се и ухватиће га, и попљуваће га, и убиће га, и у трећи дан ће васкрснути (Мк 10:35-46).

Текст преузет из књиге: Григорије С. Дебољски, Дани богослужења, Сомбор 1996.

Извор: http://hhsbl.org