Петер Ајх: Грегорије Велики. Римски епископ између антике и средњег века

Биографија Грегорија Великог (око 540-604.г.)  Петера Ајха уводи читаоце у римски свет у времену између антике и средњег века. Ту сусрећемо црквеног посленика чији је ауторитет почивао на одлучном аскетском начину живота и његовој политичкој теологији. Ова књига - Peter Eich: Gregor der Grosse. Bischof von Rom zwischen Antike und Mittelalter. Paderborn 2016. - осветљава снопом јарке светлости живот и епоху овог црквеног оца, која је у многим видовима још била под знаковима антике. Ова биографија нуди увид у Грегоријев живот писца и епископа у Риму, пастира, мисионара и политичара.

Аутор нуди на основу актуелних сазања о позној антици увид у свет представа младог хришћанства, описује очвршћење нових краљевстава у Западној Европи, као и напетости између Запада и источног Рима. У огледалу живота  и понтификата позиција Рима биће представљена у многообразном средоземном свету у позној антици као оригинална синтеза постојеће старине у споју са надирућим новинама.

Грегоријева макисма је гласила ”Ecce labora et noli contristari” – ”Ето посла (ради) и не буди тужан”. Живот је трабало да буде узвишен послом/радом. Ипак, епископ Рима је постулирао на крају шестог века не само аскезу у највишу славу Господу. Харизматични подвижник је од 590. до своје смрти 604. г. седео на столици римског епоскопа, у доцнијој традицији ће бити предствљан као неуморни писац над чијом је главом Свети Дух лебдео у виду голуба. Од позног 13. века он се са Амвросијем, Јеронимом и Августином сматра једним од највећих латинских отаца Цркве.

Као потомак богате сенаторске аристократије, Грегорије је најпре напредовао у каријери у римској администрацији. Највероватније да је 573. г. ступио у градску префектуру. Потом је прекинуо свој узлазни пут у световној јерархији, да би ступио у монашку заједницу, коју је основао у својој породичној палати. Свјим личним средствима је финансирао даља оснивања манастира. Тај опроштај од света није дуго трајао. Ускоро га је папа Пелагије II упутио у својству изасланика у Константионопољ/Цариград, у коме је, и мимо почетничког владања јелинским, убрзо водио разговоре о сложеним богословским темама. То време је Грегорије користио да прошири и ојача своје међународне односе, који ће му после повратка  Рим помоћи да укрепи своју сферу утицаја. Када је Пелагије II 590.г. умро, изабран је за наследника на Петровој катедри.

Као епископ Рима склопио је мир са аријанским Лонгобардима (који су одбацивали догму о Светој Тројици), послао је монахе у мисију преко Северног мора у англосаксонске земље, реорганизовао је администрацију Patrimonium Petri, данас бисмо рекли Курије, развијајући пастирску брижност за сиромашне у Цркви Рима.

Литургијски живот је он такође реформисао. Грегоријански корал, иако носи његово име, ипак није његово дело. Он је доживео на крају шестог века како цар у Византији не поседује средства моћи да се одупре динамичној експанзији Лонгобарда у Италији. Дух резигнације и краја света се у његовим списима стао ширити. У односу на катастрофе у своме времену Грегорије је прокламовао бекство из света у манастире као рефугијуме (прибежишта) рајског савршенства.

Био је први монах који је изабран за наследника Св. ап. Петра и који је монашку смерност инсценирао као ”слуга слугу Божјих”. Ту титулу ”Servus servorum Dei“ носи римски понтифекс до данас.

Као теолог он не стоји Августину до рамена. Успешно је спојио монашке идеале са изазовима велике Цркве. Енергично је за римску катедру захтевао супрематију над целокупном Црквом Запада. Цариград га је у томе настојању подржавао.

Иако је његова хегемонијална политика наишла на отпор, ипак му је пошло за руком да ојача претензију римског епископа на првенство и ојача развој папства.

Зашто се данас исплати писање биографије једне овакве личности? Његова личност и његово деловање су били и делом остали спорни. Католички свет прослављa у њему ученог монаха који је учење древне Цркве успешно пренео у средњи век. Протестантска црквена историја види у њему представника времена распада ”незнања и сујеверја”, као што историчар папства Јоханес Халер пише. И велики Теодор Момзен га је малициозно описао као ”збиља мали велики човек”.

Новија истраживања у области позне антике превазишла су такве конфесионалне противречности.

Петер Ајх са правом истиче у својој биографији такав ”промењени поглед” на епоху у којој је Гргур Велики живео. Професор на универзитету у Фрајбургу у Брајзгау упућен је у најважније изворе и научну дискусију. Њему полази за руком да на напет начин споји историјска и теолошка питања, и представи живописну слику једног епископа који је у промењеним временима очувао античку традицију.

Грегоријев биограф не жели да пише његов сасвим нови животопис; он је пре аутор финих тонова и филиграних диференцирања. Ајх описује Грегоријев однос према Бенедикту Нурсијском, оснивачу монашког реда на Западу, и показује да је Грегорије имао одлучујући утицај на његов успон као узор једне идеално-типичне монашке егзистенције.

Реконструкција Грегоријеве политичке теологије показује изванредну ширину и дубину аналитичког захвата у пољу интернационалног истраживања. Драгоцена студија за све који се баве питањем успона папске идеје, која се временски подударала са учвршћењем нових краљевстава у Западној Европи.

Протојереј-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)