Петер Ајх: Гргур Велики. Римски бискуп између антике и средњег века

Биографијом Гргура Великог (око 540-604.г.)  Петер Ајх уводи читаоце у римски свет, у време између антике и средњег века. Ту сусрећемо црквеног посленика чији је ауторитет почивао на одлучном аскетском начину живота и његовој политичкој теологији. Ова књига осветљава снопом јарке светлости живот овог западног црквеног оца и епоху која је у многим видовима још била под знаковима антике. Биографија нуди увид у живот Гргура, писца и бискупа у Риму, пастира, мисионара и политичара.

На основу актуелних сазања о позној антици, аутор нас уводи у свет представа младог хришћанства, описује учвршћење нових краљевина у западној Европи, као и напетости између Запада и источног Рима. У огледалу живота  и понтификата позиција Рима је представљена умного образном средоземном свету у позној антици, као оригинална синтеза постојеће старине и надирућих новина.

Гргурова максима је гласила ”Ecce labora et noli contristari” – ”Ето посла (ради)и не буди тужан”. Живот је требало да буде узвишен радом. Ипак, бискуп Рима је постулирао на крају шестог века не само аскезу у највишу славу Господу. Харизматични аскет је од 590. г. до своје смрти 604.г. седео натрону римског бискупа, а у доцнијој традицији ће бити представљан каонеуморни писац над чијом је главом Свети Дух лебдео у виду голуба. Од позног 13. века он се,  заједно са Амвросијем, Јеронимом и Августином,сматра једним од највећих латинских отаца западне Цркве.

Као потомак богате сенаторске аристократије, Гргур је најпре напредовао укаријери у римској администрацији. Највероватније да је 573.г. ступио у градску префектуру. Потом је прекинуо свој узлазни пут у световној јерархији да би ступио у монашку заједницу, коју је основао у својој породичној палати. Личним средствима је финансирао даља оснивања манастира. Тај опроштај од света није дуго трајао. Ускоро га је папа Пелагије II упутио у својству изасланика у Константинопољ / Цариград, у коме је, и мимо почетничког владања јелинским, убрзо водио разговоре о сложеним богословским темама. То време је Гргур користио да прошири и ојача своје међународне контакте који ће му, након повратка  у Рим, помоћи да учврсту сферу свогутицаја. Када је Пелагије II умро 590.г., Гргур је изабран за наследника на Петровој столици.

Као бискуп Рима склопио је мир са аријанским Лонгобардима (који су одбацивали догму о Светој Тројици), послао је монахе у мисију преко Северног мора у англосаксонске земље, реорганизовао је администрацију Patrimonium Petri, данас бисмо рекли Курије, развијајући пасторску брижност за сиромашне у Цркви Рима.

Литургијски живот је он такође реформисао. Грегоријански корал, иако носи његово име, ипак није његово дело. Он је искусио крајем шестог века да цару Византији не поседује моћ да се одупре динамичној експанзији Лонгобардау Италији. Дух резигнације и краја света стао се ширити у његовим списима. Као одговор на катастрофе свога времена, Гргур је прокламовао бекство из света у манастире, рефугијуме (прибежишта) рајског савршенства.

Гргур је био први монах који је изабран за наследника Светог апостола Петра. Он је монашку скромност видео као служење "слугу Божијих”. Тутитулу, ”Servus servorum Dei“, носи римски понтифекс до данас.

Као теолог Гргур је мањег значаја од Августина. Он је успешно спојио монашке идеале са изазовима велике Цркве. Енергично је захтевао за римску катедру супрематију над целокупном Црквом Запада. Иако је његова хегемонијална политика наишла на отпор, ипак му је пошло за руком да ојача положај и првенство  римског бискупа, као и развој папства.

Зашто се данас исплати писање биографије овакве личности? Његова личност и деловање су били и делом остали спорни. Католички свет прослављa у њему ученог монаха који је учење древне Цркве успешно пренео у средњи век. Протестантска црквена историја види у њему представника времена распада ”незнања и сујеверја”, као што пише историчар папства Јоханес Халер. Велики Теодор Момзен га је малициозно описао као ”збиља малог великог човека”.

Новија истраживања у области позне антике превазишла су такве конфесионалне противречности.

Петер Ајх с правом истиче у својој биографији такав ”промењени поглед” на епоху у којој је Гргур Велики живео. Професор на универзитету у Фрајбургу у Брајзгау упућен је у најважније изворе и научне дискусије. Њему полази за руком да споји историјска и теолошка питања и представи живописну слику једног бискупа који је у промењеним временима очувао античку традицију.

Гргуров биограф не жели да пише сасвим нови животопис; он је пре аутор финих тонова и филигранских диференцирања. Ајх описује Гргуров однос према Бенедикту Нурсијском, оснивачу монашког реда на Западу и показује да је Гргур имао одлучујући утицај на његов успон, као узор идеално-типичног монашког начина живота.

Реконструкција Гргурове политичке теологије показује изванредну ширину и дубину аналитичког захвата у пољу интернационалног истраживања. Драгоцена студија за све који се баве питањем успона папске идеје која севременски подударала са учвршћењем нових краљевина у Западној Европи.

Протојереј-ставрофор Зоран Андрић, Минхен