Петер Зевалд: „Бенедикт XVI. Живот”
(Peter Seewald, Benedikt XVI. Ein Leben. Droemer/Knaur, München, 2020).
Нова биографија Бенедикта XVI, коју је написао Петер Зевалд, већ специјализовани познавалац живота и дела професора теологије, кардинала и префекта Конгрегације вере и „великог иквизитора”, како је за њега дуго словио, пре но што га је епископски колегијум изабрао на катедру папе Бенедикта XVI, објављена је у једној угледној минхенској издавачкој кући.
Овде је реч о делу у које је Зевалд уложио велики труд и дугогодишњу марљивост да сабере биографски материјал и осветли животно дело Јозефа Рацингера у свим различтитим фасетама и „официјима”: Јеванђељу, Цркви, теологији и људима и објективно их протумачи. Као одговорно лице за „Сабране списе Јозефа Рацингера” („Joseph Ratzinger, Gesammelten Schriften“), овај аутор портретише ”кардинала са оклопом”, како је дуго он у медијима апострофиран, који нам се, мимо очекивања, открива као вишестрани, отворени сабеседник, спреман на дијалог и дискусију, чија је једина интенција његовог целокупног дела: да се обради и стави у контекст савремености и појасни унутрашњи спој вере и ума. Зато је његов ангажман у предвечерје Концила као саветника у Риму, као и пратеће посредство у постконцилијарној интензивној рецепцији, био изузетно велики, како унутар теологије као науке, тако и у црквеној пракси. О свему томе се могло у 7. свесци сабраних дела сазнати и осведочити, уколико је читалац био у стању да прати научну ерудицију реацингеровске теологије.
Интервјуи са 100 сведока
Зевалд не зазире да, мимо високе теологије и комплексних црквено-политичких питања, биографију Јозефа Ранцигера осветли из перспективе личних утисака, мишљења његових савременика. Он је разговарао са 100 савременика да би слику о њему симфонијски укомпоновао. Посебно су занимљива она места у биографији у којима је реч о преломима у Рацингеровом животном путу. Тако је, рецимо, Универзитет у Минхену стајао пред одлуком да не прихвати његову хабилитацију. Тиме би његова научна каријера била још у оно време на крају. Јозеф Рацингер као једноставни парохијски душебрижник и проповедник или духовник-пастир на селу? Али, ни у академској каријери, као ни у црквеној јерархији, он није стремио врху. „Три пута је отказао папи Јовану Павлу II. Он није никако желео да у Риму постане строги надзорник чистоте католичке вере и њених догми”.
Он ће ипак постати префект Конгрегације вере и 2005. бити изабран за папу, првог Немца на катедри Св. Петра после 500 година.
Од френетичне радости „Ми смо папа” у немачким медијима, преко његовог предавања у Регенсбургу са полемичком, по некима, антиисламистичком дикцијом, око чега се подигла велика прашина, ”случаја Вилијамсон”, до кризе са раширеним сексуалним злостављањем унутар Католичке цркве, на његовом понтификату су се уочавале све јасније пукотине. Зевалдова књига је и у том смислу и апологетски спис Бендиктовог понтификата. Једном је неискусни порт-парол виновник неспоразума, други пут неспособни админстративни апарат који Бенедикту приређује кризе. Биограф допушта критику Бендикта само у најмањим дозама: он није менаџер, није знао да каже ”не”, и није срећне руке при персоналним одлукама. „Али оне из свог окружења штити и не допушта њихов пад. Готово нека врста Нибелуншке верности”, вели биограф.
Рацингер и новинари
Зевалд види Рацингера као жртву једне непријатељски настројене медијске силе. Он налази да штампа сваки пут примењује старе клишее, без икаквих предметних основа да би се обрушила на папу емеритуса. Ова биографија је повод реаговањима, које се по некаквом монотоно-конзервативном рефлексу, да не кажемо стереотипу, упиру на њега као оличење католичког традиционализма. Али можда је ово реаговањетипично за слику коју изазива асоцијација са папом емеритусом.
Последња беседа Рацингера као папе Бенедикта XVI била је посвећена Концилу, оној инстанци која је била и остала детерминанта егзистенције Католичке цркве и у будућности. То, пак, значи и бављење текстовима и генезом докумената чију би садржинску димензију ваљало разумети. У томе се и садржао „aggiornamento“, који је пропагирао папа Јован XXIII, а који није значио да се вера прилагођава секуларном друштву које су конструисали људи, већ да се континуитет Цркве очува са извора Откривења, Писма, предања. Ова мисија, чини се, није никоме успешније пошла за руком, но што је то случај са Јозефом Рацингером.
Ово Зевалдово дело је успели пример биографије у којој се личност осветљава у контекстима свога времена. На овај начин се преплићу снопови идеја, ризика, философије са књижевношћу и уметностима, политичким и друштвеним изазовима, као и критичким рефлексима, што гради у виду мозаика целокупни портрет личности у своме времену. На примеру ове биографије може се пратити комплексан однос Цркве и света, на који је овај понтифекс оставио свој дубоки траг. Ова велика Бендиктова биографија је књига-девоционалија за папске фанове, са многим, досад непознатим, детаљима из папске биографије. Напето приповедање, али са апологетским исоном, те је на појединим местима готово дрворезачки истесана. У сваком случају, ова биографија ће убудуће бити један од основних извора за vita овог папе теолога и који је за живота сишао са катедре Св. Петра.
Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим)
