Петропавлов манастир прославио крсну славу

-Ни љепшег времена, ни љепшег дана нисмо могли имати за наш Свети Празник-  овако су мјештани Петровог поља говорили у недељу, на празник Светих апостола Петра и Павла, у истоименом Mанастиру  у Петровом пољу, гдје је  Свету архијерејску литургију, поводом славе Mанастира служио Владика Григорије, уз саслужење свештенства Епархије Захумско херцеговачке и приморске. Манастир је био премали да прими мноштво вјерника окупљених на крсну славу манастирску и, како је рекао у својој бесједи Владика Григорије, *на овај свети дан у зеленилу и цвркуту птица овога мјеста*.

*Празник Светих апостола Петра и Павла говори нам о томе која смо ми вјера и какав смо ми то народ, јер је Свети апостол Петар симбол и људске слабости и људске снаге, симбол људског маловјерја и људске вјере која надилази све границе овога свијета, као што је и Свети Павле симбол људске вјере и људског сусрета, односно, повратка Богу*, истакао је у својој бесједи Владика Григорије. Владика Григорије је, испред цркава посвећених двојици светаца, поред Поља које се назива њиховим именом, казао да народ божији и хришћански има изобиље разлога да се радује, само када, са истом оном вјером са којом су то радили и њихови преци који су овдје сахрањивани,  погледају у своје цркве и своја поља. Подсјећајући на вијекове и времена која су минула у овим крајевима, доносећи овдашњем народу и ропство и слободу, и немаштину и изобиље, Владика Григорије је казао  да на свима још увијек почива печат дара Духа Светога, онакав какав су примили Лидија и Петар, крштени у Петропавловом манастиру на овај свети дан. Владика Григорије је нагласио да се овако излази пред лице Господње, са радошћу, али и великом одговорношћу, са жељом за посвећеност и преображење. А да се у овом Mанастиру, као и цијелој Епархији Захумско-херцеговачкој и приморској све преображава, доказ су и саме цркве, од којих је једна посвећена Светом апостолу Петру, која је на темељима цркве из 4. вијека у данашњем облику обновљена 1906. године, док је друга, посвећена апостолу Павлу, првобитна крстионица, а онда у 5. вијеку претворена у цркву, обновљена прије двије године.

У августу 1998. године, у кругу манастирског комплекса је, за потребе сестринства Mанастира, на челу са Игуманијом Павлом, саграђен конак са манастирским параклисом, посвећен Сабору Пресвете Богородице, гдје монахиње имају радионице за шивење и вез, иконопис, калиграфију и производњу тамјана.
Ове монахиње су, на прослави своје крсне славе и имендана Игуманије Павле, у поподневним часовима, заједно са свештеницима и великим бројем вјерника, походиле и Павлову пећину, два километра ваздушне линије удаљену од самог Mанастира. На улазу у Пећину се већ девет година врше богослужења и то на Петровдан увече Празнично вечерње и Света литургија сутрадан, у раним јутарњим часовима. Тако је било и овог Петровдана, када је Празничним вечерњем са петохљебницом  начелствовао отац Димитрије, јеромонах манастира Тврдош, уз саслуживање јереја Дражена и јерођакона Порфирија. Иако је до Павлове пећине дошао велики број вјерника, и поред непиступачног терена и стјеновитих, стрмих стаза, по којима се пјешачи 45 минута до једног сата, мало се ко спустио у саму Пећину, гдје се налази и вода која, по предању, помаже нероткињама и лијечи вид, јер је, како је након службе казала сестра Гаврила, из Петропавловог сестринства, унутрашњост клизава, па се може десити и незгода.  
Будући да је, према древном предању, у овој Пећини ондашње становнике ових крајева крштавао Свети апостол Павле, ова традиција се полако почела враћати, па је, како каже сестра Гаврила, од 2001. године овдје почела да се обавља и ова Света Тајна.

Иако су извиђачи до Пећине обиљежили стазу, ипак је није лако пронаћи, али неко из манастирског сестринства увијек пође са ходочасницима, само је, објашњава сестра Гаврила, потребно да буде више од троје.
*Некада се деси и да цио аутобус дође у Mанастир и сви изразе жељу да посјете Пећину, али су то људи који дођу припремљени за овај пут, који знају да се до Пећине није баш лако попети и они обично дођу на Петровдан увече, као ово вечерас*, објашњава сестра Гаврила, на улазу у Пећину обасјану сјајем свијећа и украшену иконама, толико лијепу да се ономе, ко то не доживи на овом светом мјесту не може ни описати...

Весна Дука

Извор: Епархија захумско-херцеговачка