Петстогодишњица Реформације

Јубиларна публицистика о Реформацији

Јубиларне 2017. г. навршиће се пет стотина година од Реформације, односно од  31. октобра 1517. када је Мартин Лутер у Витенбергу изложио својих 95 теза које су означиле почетак Реформације и тиме проузроковале радикални theological turn (теолошки обрт) који је конфесионалну топографију Европе трајно изменио. Имајући у виду овај историјски јубилеј, Евангелистичка црква Немачке је прогласила ову деценију Лутеровом декадом. Што се јубиларна година Реформације више приближава, то је број публикација све опсежнији, како о њеном протагонисти Мартину Лутеру, тако и о богословским и културним, привредним и политичким тековинама које је Реформација као дубока цезура означила том епохалном изменом парадигми у теологији.

Шта је протестантско?

”Протестантизам” је колектив-сингулар за хришћанске Цркве, групе и покрете које себе сматрају делом наслеђа Реформације из 16. века. Историчари се споре о томе да ли може бити реч о Реформацији или реформацијама у 16. веку, будући да велики реформатори Мартин Лутер, Жан Калвин, Улрих Цвингли и Филип Меланхтон нису уопште у стварима теологије, верске праксе и хришћанске етике били једног мишљења. Те разлике ће у оквиру комплексне историје њиховог протеста против средњовековне ”Папске цркве” бивати све израженије. Тако су и пет стотина година доцније разлике на снази између лутерана, реформиста, англикана, баптиста, методиста као и других протестантских деноминација, „слободних цркава“ и секти.

У свеукупном европском прегледу Реформације улога и место Мартина Лутера је у апсолутном средишту. Он је портретисан као харизматични монах и катализатор реформаторских процеса који нису монодимензионална потрага за Божјом благодаћу само средствима теологије, већ представљају и дубоку историјску цезуру и културну револуцију са епохалним последицама.

У предвечерје овог значајног јубиларног повода објављено је више књига о Реформацији, о животу и делу њеног протагонисте Мартина Лутера, које ове у сумарном виду желимо представити. Оне све у припреми овог јубилеја имају важну улогу у стратегијском public relations.

Дармејд Мекалох, професор црквене историје на Универзитету у Оксфорду и члан Британске академије наука, аутор је више угледних књига, међу којима су најпознатије Thomas Cramner: A Life and The Boy King: Edward VI and the Protestant Reformation. Пред нама је његово стандардно дело о револуционарној епоси Реформације – Diarmaid MacCulloch: Reformation. Europe's House Divided 1490-1700. London 2012. - сада доступно и у џепном издању. Дневни лист The Guardian је ову монументалну студију од хиљаду страница назвао „најбољом књигом која је икада написана у овој области“. У делу чији енглески поднаслов гласи Europe’s House Divided 1490-1700, што бисмо, по смислу, могли превести са „Поцепано јединство Европе“, аутор излаже густо саткану панораму Реформације која је трајно утиснула конфесионални профил Европе и њених региона. Кроз опис догађаја у појединачним земљама Реформације настао је фасцинирајући историјски компендијум политичких, друштвених и менталних процеса на целокупном европском континенту. Аутор је за ово капитално дело добио награду Британске академије наука  и одликовање National Book Critics Circle у Америци.

Писац компонује овај колосални мозаик више као историјску но као теолошку грађу, реконструишући менталну слику религиозности у тој динамичној епоси.

Појам Реформације је веома широко захваћен. Животу и делу Лутера, Цвинглија и Калвина посвећена су опсежна поглавља, а Реформација је представљена као нова шифра „епохе конфесионалности“. Аутор исцрпно описује и Противреформацију – inter alia - покољ Вартоломејске ноћи, концил у Тријенту, као и ратове реформатора са противреформаторима. Њему није искључиво стало до црквене историје, већ до модерне историје Европе и реконструкције заједничког „латинског наслеђа католика и протестаната“, које је запечатило идентитет Европе, односно означило трајно „раздељено наслеђе“ у Цркви Запада.

Структура ове књиге је неуобичајена: први од три основна одсека гласи „Заједничка култура“ и обухвата период до 1570. г. Аутор је мишљења да су конфесионалне прилике још биле отворене пре тога датума. Тек након војних обрачуна у Шкотској, Француској и Холандији 1650-тих година било је јасно да је судбина Европе у томе да буде раздељена. Тек се тада формирају јасно оцртани конфесионални идентитети и границе вероисповедних система.

Други део је насловљен „Деоба Европе“ 1570-1619, са поглављем о Тридесетогодишњем рату, и једним дигресивним екскурсом – „Британско наслеђе“ 1600-1700. Трећи део је насловљен „Животни модели“ - то је дијахрони преглед друштвених и идејних гледишта Реформације. Овде је реч о различитим конфесионалним културама; на пример, о времену, смрти, животу и љубави. Велико закључно поглавље о „последицама“ представља неку врсту резимеа конфесионалних разлика и констатује да је хришћанство било и пре 1500. г.  „најтолерантнија религија у светској историји“.

Мекалохова историја је и материјалима и мислима невероватно обилата књига у којој је Европа подробно обрађена, од Гренланда до Малте, од Канарских острва до Естоније и даље, премашујући географске међе, до описа прилика у Америци, на Далеком истоку и у Африци. Помпезна поворка краљева, реформатора, папа, калуђера и шамана дефилује на историјској бини. Реч је о вероисповестима, али и о техници ливења звона, како о индулгенцијама, тако и о масонским ложама. „Но, у свему су идеје биле одлучујуће“, аподиктички истиче аутор. Реформација се може разумети само ако се та јединствена снага идеја појми у новој испосвесној парадигми. Мекалохова студија је сјајан историјски и теолошки компендијум реформаторских идеја, чији је петовековни јубилеј на прагу.

Загонетност Лутеровог сложеног карактера је од давнина позната. Тако се астроном Јохан Кеплер, након студија у Тибингену 1597, питао шта може поуздано да се каже у Лутеру? Он је непоновив човек, који се и мимо свих препрека није одрекао истине. С друге стране је тешко разумети његову олаку склоност ка хуљењу, општој грубости у опхођењу. Кеплер апологетски вели да су можда великим духовима својствене и велике врлине и велике мане. О реформатору Мартину Лутеру (1483–1546) написано је небројено биографија и студија, односно његова личност и теологија су исцрпно осветљене.

Хајнц Шилинг, професор историје раног новог века на Универзитету у Берлину, написао је одличну монографију у којој настоји да „демитологизује“ многе кроз векове испредене митове и легенде о реформатору. Тако је, према аутору, 95 теза на порти цркве истакао курир Универзитета у Витенбергу да би обзнанио једну академску расправу (disputatio), а не Мартин Лутер; Лутеров превод Библије није сачињен зато што до тада није постојало немачких превода, већ је Лутеров превод само један од многих већ тада постојећих немачких превода, мада је свакако најбољи! У Вормсу Лутер није био „млади монах“, већ у „зрелом добу“ од 37 година. Улогу жене је Лутер омеђио у оквире „вредне домаћице“, „брижљиве мајке“ или „потчињености мужу“ ма у којој служби овај био. Непослушност својих синова је кажњавао веома строго.

У овој биографији је опсежно и подробно изложено ново позиционирање Лутера према својим саборцима и противницима, као и ново вредновање Реформације начелно гледано. Меланхтон и Цвингли су представљени in extenso, рекли бисмо, готово раме уз раме са Лутером. Тако исто и протагонисти хуманизма, на првом месту Еразмо Ротердамски који је знатно допринео ширењу реформаторских списа и идеја. Заточници секуларних идеја као што су Макијавели у Италији или Фугер у Немачкој, или папе у доба Ренесансе, са једне стране, тако и „левичарски реформатори“ Карлштат, Минцер, Тојфер, са друге, једнако су упечатљиви део приповедачке пређе Шилинговог виртуозног историографског пера. Врхунска тачка биографске драматургије представља опис Вормске скупштине са царем Карлом V. Ова епизода у Вормсу је у основи средишње место символичког преласка средњег века у нови век. Тада је Лутер у својој беседи произнео кључну формулу протестантизма: „Ево ме овде. Ја не могу другачије. Бог нека ми је у помоћ. Амин“.

Шилиногова књига је књига историчара, не теолога. Отуда је друштвени и политички контекст за аутора свакад одређујућа категорија у историографском поступку. Завршно поглавље које је опсежни епилог о Лутеровој рецепцији након реформаторове смрти, пример је изванредне Шилингове историографске ерминевтике. У њему је истакнута Лутерова национална свест, односно његови наступи као немачког националисте avant la lettre у време када Немачка као нација још није постојала. У 19. веку су Хегел и Ранке у Лутеру видели „јунака новог доба“.

Шилингова биографија зачетника Реформације истовремено описује заносним наративним стилом и дубоку симбиозу религије, културе, Цркве и државе на преласку средњег века у модерно доба. Отуда ово Шилингово дело препоручујемо и православним богословима као трезвено одмерени, брилијантно описани и поуздани зборник података о животу и делу Мартина Лутера. 

Авет звана протестантизам

”Лутер јеретик – Рим и Реформација” - Volker Reinhardt: "Luther der Ketzer". Rom und die Reformation. München 2016. је дело угледног историчара Фолкера Рајнхарда, професора у Фрибургу у Швајцарској, који је профундни познавалац Италије и папства у 15. веку. Он је написао историју витенбершког реформатора из перспкетиве Рима и папског entourage(а), скрибената, нуниција и куртизана. На веома пластичан начин писује Рајнхард колико мало су римски актери Лутера разумели, колико дубоко су вођени ресантиманима били оптерећени према ”германским варварима” и са колико су блазираности и неверицом гледали на одушевљење Лутером северно од Алпа и у којој мери су били незаинтерсовани да теолошки озбиљно парирају. Са овим оригиналним ултармонатнистичким погледом је досегнут и крај књиге, која је написана са стилистичком елоквенцијом. Остаје пак недореченим у овој књизи зашто је човечанство и након пет стотина година фасцинирано лектиром Лутерових текстова.

”Чудна Реформација – Лутерови мистични корени” - "Die fremde Reformation - Luthers mystische Wurzeln", München 2016. је дело Фолкера Лепина, евангелистичког историчара Цркве, који овде компактно монографски сажима оно што га је већ дуже времена занимало: дубоки утицај мистичке теологије Јохана Таулера и његове школе. Неуморно пореди Лепин у каскадама паралелних места и цитата молитвену традицију позног седњег века са теологијом витенбершког реформатора. Одлучујућу скретницу за концентрацију на Реч Божју, слободу хришћанина, свештенству свих верујућих, учење о сакраментима (Светим Тајнама) нису ништа друго но ”трансформације” – које Лепин види као алтернативу ”преломима”. Аутор налази да је цезуром коју представља Реформација средњи век као епоха довршен.

протођакон Зоран Андрић