«Пирејска црква – радио који говори нашој души»
Интервју са Ликургосом Маркудисом, уредником програма радио станице „Пирејска црква“
Прошло је 30 година од када је 1998. основана радио станица „Пирејска црква“, тако да ове 2018. славимо 30-годишњицу од њеног оснивања. Од тог времена се много тога изменило. У том тренутку нико није знао, чак ни сами њени оснивачи, у шта ће се то изродити, јер нису познавали динамику тог медија.
Људи су постепено заволели нашу радио станицу, и то на један посебан начин, не зато што «не знам шта да радим» или «хоћу да пустим мало музику да ми прође време», него зато што «осећам да ми заиста користи и хоћу да слушам само то». Не површно, него суштински! Оно у шта смо се уверили током година јесте да је управо љубав људи према овој радио станици њу одржала као медиј и довела је до њеног првобитног циља, а то је да буде на корист људским душама.
Тако се указала могућност да превазиђемо уски круг слушалаца Атике и проширимо аудиторијум. Постепено је расла снага нашег радио-предајника, што је омогућило да нас чују све даље, а све више трансмитера у разним областима земље су полако почели да преносе делове нашег програма, што је и данас случај. Године 2004. почео је сателитски као и интернет пренос програма. У прво време је само 20 слушалаца било у могућности да нас истовремено слуша преко интернета, затим 25, 30, 35... да бисмо користећи технологију, дошли до данашње ситуације да нас слушају у свим крајевима васељене.
Истовремено смо се трудили да задржимо своју првобитну идеју водиљу, односно да будемо медиј који поштује традицију, који је усмерен ка Светим Оцима, који грли Светитеље, који има за свој центар богослужбену праксу и литургијски циклус Цркве. С друге стране, наша радио станица нема за циљ да замени црквена богослужења (што је велики експеримент нашег времена чији смо сведоци ), него да се нађе при руци слушаоцу и помогне му у тешким тренуцима, да му одговори на питања која га муче, а не може да их постави.
Многа су сведочанства људи, свих ових година, који су «случајно» (наравно, ако постоји случајност) једног дана тражећи неку другу станицу, чули у свом ауту, у путу, код куће, неку нашу емисију, неку реч која их је привукла и за коју су се ухватили. Тако имамо велика обраћења људи, велике догађаје, велика чуда. Људи нам после пишу у писмима како се њихов живот променио од тог тренутка и те «случајности».
То нас је охрабривало да наставимо и даље да следимо своју идеју водиљу. Ми не желимо нешто модерније! Уосталом порука Еванђеља је сама по себи модерна! Једноставно, Цркви се пружила прилика да се чује са свог амвона још даље и да привуче већи круг слушалаца, и то слушалаца који иначе у том тренутку не би могли да буду у цркви. Никако не претендујемо на то да радио замени Цркву! Он треба да је оснажи, да је подржи, да јој се нађе при руци и да ублажи бол људима како би потражили истинску утеху која се налази у Светим Тајнама Цркве.
Ни ми сами још нисмо свесни чињенице да, док стојимо у студију у Пиреју, нас потенцијално слушају у свим крајевима земље. То је очигледно нешто што превазилази и нас саме. Ми смо навикли на црну боју аудио панела у студију (сада постоје и обојени), на мали простор без прозора и погледа напоље, на микрофон који стоји испред нас и којим комуницирамо само са тонским сниматељем. Врло су ретке прилике у којима имаш прилику за комуникацију са слушаоцима, али и тада не можеш да их видиш или препознаш. У тим тренуцима често си сам са микрофоном. Ти у студију не можеш да знаш ко су они који те слушају. Дешава се последњих година да нас пресретну на улици и питају: «Извините, да нисте можда Ви онај...» јер препознају боју гласа. То раније није био случај, а сада се дешава свима који радимо на радију, јер има много слушалаца који нас редовно прате. Тако нас је технологија из студија пренела све до Аљаске и Аустралије, из срца Европе до крајева Азије.
Међутим, ту се поставља велико питање: да ли нас технологија ослобађа или подјармљује? Да ли нам отвара хоризонте или нас баца у океан у коме ћемо нестати уколико не нађемо даску за спасавање. Нико не може категорички тврдити ништа у вези са технологијом. У сваком случају, радио је заснован на технологији и представља један посебан медиј.
Апсолутно сам убеђен да радио не сме да изгуби свој карактер, не сме да постане мултимедиј. Док слушам радио, користим чуло слуха, и то подстиче моју мисао и машту тако да обликујем слике како ја хоћу. Дакле, не робујем некој слици која приказује само и једино неку одређену ствар. На пример, зашто да поставимо камеру у студио за време радио емисије? Од какве је користи слушаоцу да види двоје, троје или петоро људи испред микрофона? Који је циљ тога да нас слушалац гледа на екрану свог телефона или компјутера док читамо књигу? Како досадно то може да буде! Колико може да му задржи пажњу – ни најмање! Ако би се тв емисија састојала од тога да двоје људи седе у фотељама и разговарају, осим у случају да је тема изузетно занимљива или провокативна, гледалац би врло брзо променио канал. С друге стране, радио можеш да слушаш док радиш било шта друго: док возиш, куваш, ходаш, пишеш, сликаш, размишљаш... чак и док спаваш, док се возиш у градском превозу или се налазиш било где друго. То је нешто што није својствено ниједном другом медију. Док си на интернету, не можеш да возиш, јер је то опасно. Исто тако ако гледаш тв док радиш нешто друго, можеш нешто да пропустиш и да ти измакне контроли. Дакле, радио поседује ту слободу и машту која ослобађа цело тело, а задржава мисао. У случају црквене радио станице, при том и храни душу.
Добра страна технологије је у томе што нас је издигла изнад нивоа радио фреквенција и преко сателита повезала са свим крајевима земаљске кугле. Опасна страна технологије је у томе што се закључамо у «лајковање», «пратиоце» и «морате и ви да знате да сада радим ово». Зашто бисте ви морали то да знате? Ми имамо одређени ток програма који се мења сваке године. Ако нас редовно пратиш, ти ћеш знати распоред програма. Знаћеш да ујутро преносимо Литургију, потом следе одређене емисије, у подне имамо молбени канон, затим друге емисије, вечерња служба, и тако се циклус одвија својим током до вечери и наредног јутра. Нема потребе да ти говорим унапред шта ћу радити за пар минута или «ево ме овде, пошаљи ми поруку». Нама са црквеног радија који се трудимо свим силама, није за циљ да ми ти потврдиш да ме овог тренутка слушаш, него да ти пренесемо да ово што имам да ти кажем није моје, него сам позајмио од других. Та порука је таква да ме надилази. Она је увек актуелна. Ако је послушаш, биће на корист и теби и мени. Није неопходно да знам да ли ме слушаш, или да си ту, да ме пратиш, да се радујеш и да заузврат имаш да ми кажеш неку лепу реч.
Друга велика разлика која је за нас од суштинске важности је у молитвеној настројености слушалаца. Повремено нас људи зову да би нам рекли како се моле за нас, јер смо им у нечему помогли. Ми ту молитву осећамо. Прошли смо кроз многе невоље и имали прилику да се уверимо у то да је молитва људи, слушалаца, оно што одржава наш црквени радио живим и поред свих тешкоћа, правних и свих других проблема. Да захваљујући томе, а упркос свему другом, наш радио и даље постоји. То нас охрабрује да наставимо.
Можда би по нас било најгоре када бисмо постали свесни свог утицаја или броја слушалаца. У том случају бисмо постали као паунови који се шепуре и хвалисају, убеђени како ми руководимо људима и зато можемо да радимо шта хоћемо. Имам осећај да би у том случају дошло до моралног пропадања и пада.
Мислим да црквени радио треба да чврсто стоји на темељу Господњих речи. Господ је учинио велики преокрет и највећу револуцију. Донео је поруку која никад није престала да буде актуелна. Ако ја имам најактуелнију и најмодернију поруку света, васељене, векова и само је преносим ван свог суседства користећи данашњу технологију а да јој не додајем ишта друго, без жеље да је променим, транскрибујем, преобликујем, преусмерим и, најважније од свега, без жеље да је протумачим по сопственом нахођењу, ту је највећи изазов. У том случају шта би био успех радија? Успех радија је у томе да одговори на потребу човека да општи са Богом. Не зато што ми можемо боље да одговоримо на ту потребу, него зато што та потреба увек постоји, увек постоји та празнина.
Видите, многи говоре како млади људи не иду у цркву, а ја бих рекао на основу нашег искуства са радија да су већина наших слушалаца управо млади људи. Имамо податке да су они који нам свакодневно телефонирају, а то је само мали проценат од укупног броја оних који нас слушају, углавном млађег узраста. Ти млади људи итекако имају шта друго занимљиво да раде, имају своја интересовања, могу да оду у биоскоп или позориште, да изађу са друштвом на пиће, али они слушају и црквени радио. Зашто? Зато што оно што је потребно младом човеку данас исто је оно што је било потребно младом човеку пре двадесет векова! То исто ће бити једнако потребно и за наредних двадесет векова, ако их буде. То је оно што је увек потребно човекововој души. Ако црквени радио остане на тој потреби, нема чега да се плаши!
Када је црквени радио покушао да буде мало модернији и да прати дух свог времена, изгубио је. Оно што увек говорим јесте да је неопходно и што је радио „Пирејска црква“ учинио јесте да смо пре свега престали са песмама. Немамо више песме, немамо музичке нумере са текстом. Зашто? Из простог разлога што постоје музичке радио станице које то могу много боље да раде него ми. Зар треба да се надмећем са музичком радио станицом? Или верујем да ће ме људи више слушати ако додам десет песама? Али, ја имам да пренесем једну поруку коју нема ниједан други радио! Ту поруку ми одашиљамо. Та порука може да пружи смисао слушаоцима!
Као и нама! Читамо и говоримо пре свега оно што бисмо и сами желели да чујемо, што се и нас самих дотиче. Дакле, црквени радио је, пре свега, наш катихета, поучава нас, а тек после све остале који нас слушају. Међутим, то није недељна веронаука од сат времена коју ћеш чути и крај, или где ћеш мало слушати веронауку, затим мало играти фудбал, малчице певати неке побожне песмице и играти фолклор. Не! То је она реч Господња: «Ко има уши да чује, нека чује», дакле, ко може да чује и да разуме, нека чује. То није трка за цифрама и аудиторијумом. Она не јури слушаоце. Она нуди Истину. То је наша идеја водиља и наш темељ. Сваки пут када смо од ње одступали, били смо на губитку. Суштина је у томе да пружимо оно што немају друге радио станице: комерцијалне, светске, музичке... и било које друге. Ако успемо да то задржимо, као што смо имали ту радост протеклих тридесет година да то будемо и да то пружамо, онда ћемо и даље моћи да будемо од користи слушаоцима и самим себи.
Постоје многе тешкоће. Наше време, упркос технолошком развоју, бележи, макар кад је Грчка у питању, једну неповољност коју зовемо криза, а која је донела многе тешкоће како у свим другим областима, тако и црквеном радију. Свих ових година црквени радио је одржавала љубав слушалаца, што није случај са другим радио станицама и другим медијима. Слушаоци су буквално издржавали радио тако што су из своје љубави слали новац. Последњих година са кризом је дошао мањак новца и проблеми. Почели смо да се носимо са неизвесношћу. Оно што смо из свега схватили јесте да ћемо наставити да постојимо све док смо на корист људским душама, јер нам Бог шаље решења. Друштво има потребу за црквеном радио станицом. Оно што никако не смемо да дозволимо јесте да одустанемо од свог циља и да скренемо на неку другу страну. Морамо да останемо усредсређени на свој циљ. Медији се развијају, али радио мора да остане радио! Он је акустични медиј, и не смемо дозволити да се претвори у мултимедиј. Ако допустимо да буде не само звук, него и текст, слика, фотографија, видео снимак или било шта друго, изгубиће своју јединственост коју сада поседује. Ако би нпр. требало да визуелно представимо живот једног светитеља који читамо у четрдесет епизода по пола сата, то би коштало у милионима и тражило месеце или чак године рада. С друге стране, да се то исто сними на радио станици, потребно је врло мало новца, један микрофон и монтажа. Ако нађемо друге модерније начине да се то сними, изгубиће слушаност.
Технологија нам отвара велике могућности и треба да их искористимо. Постоји један необичан законски оквир у Грчкој који уколико се примени, тј. ако се пренесе аналогни сигнал у дигитални за радио, постоји могућност да црквени радио престане да постоји јер њиме није предвиђен. У том случају су предвиђени исти услови за комерцијалне радио станице као и за црквени радио, што је за нас неизводљиво, јер не можемо да одговоримо на те критерије. Ако дође до тога, технологија ће бити та која ће црквеном радиу омогућити континуитет у виду интернет и сателитске подршке. Још увек је велико питање да ли ће доћи до тога. Ако то буде случај, могли бисмо да закорачимо великим корацима, да пригрлимо слушаоце из различитих области васељене, са најразноврснијим потребама, а који би хтели да буду у контакту са Црквом и да сазнају нешто боље.
При свему томе водимо се мотом да оно што говоримо хоћемо да применимо и у пракси. Ми смо овде због вас, да вам упутимо неколико речи, да вам помогнемо и да затим пођемо у цркву на службу, или код духовника на исповест, да имамо контакт са богослужењем и литургијским циклусом наше Цркве.
преузето са грчког црквеног портала Пемптусиа,
превела са грчког Валентина Аврамовић
