Писмо Архиепископа охридског Јована расколничком игуману Бигорског манастира

Ваше Високопреподобије,

Ако је сада тренутак да се изјаснимо када смо у животу били узбуђенији, тада када нам је власт Црвенковског рушила манастирску цркву, или сада, када смо видели пепео од изгорелих конака Бигорског манастира, са великом тугом би смо рекли: сада. Неизмеран је бол пред очима да видиш како безбожничка власт руши цркву коју си од темеља почео да градиш. Но, бол је још већи када знаш да ни та безбожна власт не би била толико безбожна, толико храбра да руши цркву чији су камен темељац осветила чак четири канонска Епископа, ако је на то није навела једна „побожна" схизматичка црква. И све до данас на прагу наше издржљивости била је урезана та горња граница. Нити затвор у који су нас ставили „многопобожни" епископи МПЦ, нити изгнанство у које нас је послала њихова злоба и завист, где се и сада налазимо и одакле Вам пишемо, нису нам урезали већи бол у срцу од оног када нам је била рушена црква. Али, када смо видели да су после пожара који је захфатио Бигорски манастир од манастирског конака остали само зидови, схватили смо да се праг издржљивости бола може још развлачити, да у нашем срцу има простора за још чемера, да нам стрпљење може издржати и већи крст.

Тешко рађамо речи у овом болу, не зато што нисмо разумели реч пламена, не зато што нисмо схватили поруку догађаја, не зато што нисмо чули причу камена којег ни ватра не може прогутати. Тешко рађамо речи, јер сада њима треба да Вас помилујемо, а да они не престану да буду двосекли мач истине, да Вам зацелимо рану леком, а ипак да се не покаже да је он љут и горак каква је понекад правда, да Вам разблажимо бол на срцу, а ипак да то не буде лицемерје са лажном надом.

Жалимо за конацима који су изгорели, али још више жалимо за тиме што сте остали без крова над главом. Није далека прошлост дан кад смо и ми због људске злобе остали без крова над главом, без столице испод ногу и без динара у руци. Зато се радујемо што држава која је нас гонила, а то и даље чини, бар вас неће оставити под отвореним небом, са празним стомаком и без најнепоходније заштите. Радујемо се што Ви бар нећете осетити како је када останеш без крова, да останеш и без састрадалности ближњих, кад будеш отеран од куће, да ти запале још и колибу у којој си се сакрио од невремена. Зато, у овом тренутку без разлике на раскол који нас чини далеким у вери нудимо Вам братску помоћ у свему ономе што сматрате да Вам можемо помоћи.

Не би требало да се узбуђујете гласовима ненавесника који круже наоколо да црква коју је Господ сам чувао није изгорела, а изгорели су само конаци који су чували монаси. То су злобне досетке у незгодна времена. Господ није осветник већ Отац. Он није рушитељ, већ Створитељ, није садист, већ милосрдни састрадалник. Не може се Господ радовати што су некима рушили Цркву, или их затаварали због вере, па макар били и највећи грешници, као што не неће због освете да пали конаке онима што су се одлучили да Њему служе. Но, то што нам се Бог не свети не смањује одговорност нашег греха. Јер не верујемо да ће те наћи неког искусног у духовности што ће вам рећи да није истинито оно што пише у Јеванђељу за човека који је градио кућу на песку (Мт. 7,24-27). Онај што гради кућу на песку треба да зна да је ризик да неће доћи подземна вода и да неће срушити темеље куће много већи у односу на губитак ако се кућа сруши. Заиста може кућа изграђена на песку да изгледа много лепше од оне од камена, да буде задивљујућих димензија и велелепног сјаја, да одаје стабилност и страхопоштовање, а да се сруши као да је од картона у тренутку кад надођу подземне воде. Кућа пак, која је на камену може да изгледа скромно, са скромним пропорцијама и сасвим просечним изгледом, да има нарушен димњак, накривљени кров, али да издржи потрес какав само мали број грађевина могу да издрже.

Високопреподобни оче, Ви добро знате да је манастир којим управљате изграђен од канонске цркве, на темељима старије цркве која је припадала Охридској Архиепископији. Нажалост, неканонским поступцима манастир је узурпиран од расколника у Р. Македонији. То доводи да у овим тешким тренуцима за Ваше братство немате адекватну поткрепу и састрадање других Православних Цркава. Али ми као територијално најближи Вама, не можемо и не желимо да останемо слепи у овој трагедији, и глуви за Ваше потребе. Зато још једном понављамо оно што сматрамо да не захтева понављање и само се по себи подразумева, нудимо Вам помоћ на начин како Вам је потребна, но, док не примимо одговор од Вас за Ваше потребе од наше помоћи, нећемо дејствовати, да нас не сматрају дрским и наметљивим.

Молећи се Богу, који је умудрио Соломона и просветљује Хришћане, да Вас умудри и просветли у овом критичном тренутку за Вас и Ваше братство, поздрављамо Вас у Христу Исусу.

АРХИЕПИСКОП и МИТРОПОЛИТ
+Охридски и Скопски Јован