Питер Франкопан: Светлост са Истока. Нова историја света
Питер Франкопан, професор историје и шеф центра за византолошке студије у Оксфорду, учи нас како да историју читамо на нов начин тиме што за полазну тачку свог читања не узима Европу, већ Блиски и Средњи исток. Овде су настале прве високе културе и три монотеистичке религије света; богатство у ресурсима, култура и знање, на које Европа са љубомором гледа на Исток. Франкопан приповеда о Александру Великом, који је желео да Вавилон претвори у метрополу свога царства; о свили, порцелану или техници као што је производња папира, који је ширен преко трговачких путева региона, о трговини робљем са исламским светом, који је Венецији обезбедио успон у средњем веку, о исламским научницима који су неговали античко предање, пре него што је Европа открила ренесансу. Франкопан нам објашњава зашто се светска политика одлучује и данас у земљама као што су Сирија, Авганистан и Ирак.
Питер Франкопан разапиње широк лук, и не само у временском смислу: он приближава два света један другом, Оријент и Окцидент, који су у историјском смислу много ближи један другоме, но што ми то верујемо. Тако је настало једно изванредно лепо написано историјско дело, које нам у многим аспектима отвара очи. Тематски спектар који оно разматра је огроман: светска историја, историја Блиског и Средњег истока, социјална и културна историја, ислам, Централна Азија, Источна Азија, Далеки исток, Асирско царство, Вавилон, древни Египат, Месопотамија, Персијско царство, предисторијски период, рана историја пред Христово рођење, од Христовог рођења до 1500. г. и 1500. г. до данас као и однос према исламу и исламским групама.
Перфектан тајмниг
Ова књига долази у прави час - када се вредности просветитељства и ”вредности Запада” под таласом тероризма повијају, а против кога се паушално вербално војује као ”варварски”. ”Ми”, односно ми на Западу – тако гласи популарни дискурс – ”донели смо демократију, хуманост и слободу, док су муслимани и ’Арапи’ заостали, назадни и патријархални. Ми поседујемо славну традицију и ми смо инкарнација грчке демократије, римске цивилизације и хришћанске caritas, и западноевропске ренесансе и хуманизма”. За Франкопана је оваква перспектива интелектуално ограничени евроцентризам. За њега извор политичке идеје демократије не потиче из античке Европе, већ из Средоземља и Пацифика, из области путева ”свиле” - The Silk Roads - који су столећима служили за трговину и транспорт свиле, штофова, зачина и робља односно који су спајали Исток са Западом. За свет долази ”Светлост са Истока”, као што гласи нмачки превод ове књиге (који у оригиналу гласи «The Silk Roads»).
Култура, писмо и право, као што Франкопан аргументује, настали су пре пет хиљада година у Месопотамији, Вавилону, Ниниви, Уруку и Акалу. Велике религије јеврејска, хиндуистичка, будистичка, хришћанска, исламска – све потичу са Истока. Западна Европа је била, сматра Франкопан, најдуже време заправо периферни феномен и у најбољем случају, заправо статист. Она је само пет стотина година спрезала судбину света – благодарећи Колумбовим случајним открићем и харањем Америке, као и крађом нафте из Азије у 20. веку. Научници хуманизма и ренесансе имају да захвале арапским преводима грчких класика.
Моћ и опулентност фасцинирају аутора у посебној мери. Он показује да је сфера латинског хришћанства до ”високог” средњег века била пре периферија но центар. Чак и спорни крсташки ратови су завршавали у одступању и бламажама.
Другачије но његов старији претходник Едвард Гибон, чије је вишетомно дело „Decline and Fall of the Roman Empire“ (1776-89), такође на медитеран центрирана целокупна историја Евроазије до краја Источног Рима 1453. (пада Цариграда), ограничава се Франкопан не само на испитивање узроке деловања унутар историјских поља деловања.
Ако се ишта може овој изванредној књизи критички упутити, то је сазнање да је аутор – као и многи британски и амерички историчари глобализма – фиксиран на питање ”светске моћи”. Две трећине књиге су посвећене древном времену, а модерно доба је диспропорционално представљено. Седам страница о Хитлер-Стаљиновом пакту, готово ништа о Рузвелтовом New Deal(у) или само узгред спомињање Мао Цетунга, а о Аустралији ни речи, као што ни речи нема о привреди, култури или друштвеним преображајима у укупно 19 поглавља. Но и мимо ових дефицита, ова књига се чита и мимо свог јасног хиперфокуса на Исток (ex Oriente lux) са очигледним добитком. Критичар лондонског ”Тајмса” је у праву када вели да многе књиге историје тврде да су ”нова историја света”, али Франкопанова је то доиста у пуној мери.
протопрезвитер Зоран Андрић, Минхен
