Победа у знаку крста

О цару Константину у делу једног немачког аутора

Пре нешто више од 1700 година, 28. октобра 312, Константин Велики је однео победу над својим противницима на Милвијском мосту, северно од Рима. Да ли је тај тријумф био плод предсказања (визије) крста и Константина, као првог хришћанског цара, односно да ли је тим догађајем Запад постао хришћански – то су махом фокуси око којих круже мултиперспективна испитивања у различитим публикацијама на немачком говорном подручју.

Слика Константина Великог је била од почетка кроз крајња размимоилажења доведена до искључивих супротности. Таква дијаметрално опречна слика није постојала само међу присталицама и противницима, међу староверујућим и хришћанима, већ је и унутар хришћанства била инкохерентна: дело и личност цара Константина су православни, аријанци, донатисти начелно противречно оцењивали.

Док га је средњи век видео као ослободиоца, заштитника и помагача Цркве Христове, дотле је слика о њему у Просветитељству, посебно код Волтера, била изложена сумњи и критици. Тако Јакоб Буркхарт у својој монографији „Die Zeit Constantins des Großen“ (1853) – долази до закључка „да у овом генијалном човеку препуном славољубивости“ не може бити речи о религиозности, већ само о нерелигиозности.

Једна из серије књига о Константину Великом јесте дело Клауса Розена, почасног професора историје старог века у Бону, који се у своме делу "Konstantin der Große. Kaiser zwischen Machtpolitik und Religion" (Klett-Cotta Verlag, Stuttgart 2013) упушта у бескрајно сложену историју тетрархије, настојећи да је расплете аналитички, корак по корак. У хаосу династичких престројавања и пермутација веома је тешко изнаћи црвену нит развојне линије. Ватрена властољубивост је карактерисала Константинов дух још од малих ногу, аподиктички тврди Розен. Та карактерна одлика, могло би се рећи, одређује и ауторово виђење Константина Великог. Но ипак, историографска поента књиге, коју краси прецизно и филиграно рачвање теза и хипотеза, јесте Розенова свеприсутна идеја о контингентности збивања. Све одлуке која су се ослањала на структуре и традицију, водиле су зависности од других одлука, у непрегледном ланцу детерминирајућих међудејстава.

Из постулиране мреже међузависности и међудејстава Розен настоји да исклеше појам рационалности, чиме би се „константиновски преокрет“ могао веродостојније објаснити, без усиљених интроспективних пројекција у "хладно срце" ауторитативног властодршца, каквим га је Јакоб Буркхарт сматрао. У центру Розенових испитивања је, разуме се, религијска политика, а личност Константина осветљена само у секундарном плану и у контексту његове политичке vita activa. Розен одбацује распрострањено мишљење да је Константин већ 312, у време битке код Милвијског моста, био осведочени хришћанин. Са стрпљивошћу скида Розен копрену са свих знакова раног Константиновог обраћања хришћанству. Када се у једној необјављеној епистоли из 321. обратио северноафричким хришћанима као сабраћи, тиме је тражио пре пут да оконча унутарњи раздор са донатистима но да исповеди свој хришћански идентитет, вели Розен.

Три године доцније војевао је против Ликинија у грађанском рату. Најзад је идеја једног царства под једним царем и једним хришћанским Богом постала стварност. Та стварност није била ни визија, ни обрт, већ плод историјске поуке и рационалног рачуна: да је религиозна хармонија предуслов вечном миру и јединству царства. Централно поглавље о идејном јединству царства посвећено је Константиновом посредовању између аријанаца и православних. Розен суптилно настоји на начелном двојству контингентног и напоредог успеха и пораза.

Кроз векове пријем/рецепција Константина Великог је нарасла у густе и непрозирне слојеве, које Розен са акрибијом и елегантним умећем групише и слој за слојем ослобађа анахронистичког смисла. Такво прокрчење прашуме захтева од читаоца стрпљивост и концентрацију, награђујући га, у исто време, јасном, зрелом и стилистички елегантном прозом која у вишеструком смислу одликује и краси ово дело Нестора старе историје из Бона.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен