Подгорички храм као из доба Византије

На 1700. годишњицу Миланског едикта, Подгорица добија храм Христовог васкрсења који, како кажу градитељи, подсјећа на ранохришћанске светиње.

Свештеник Предраг Шћепановић напомиње да је тај сакрални објекат, који ће се освештати 7. октобра, у себи синтетизује историју Црне Горе, као и стилове истока и запада, Шћепановић истиче да је Подгорица била једини главни град у Европи без таквог, „саборног храма“. Иако је почетком деведесетих, када је кренула прича о градњи, било идеја да храм буде на Горици, Шћепановић сматра да је изграђен на најбољем мјесту.

„Храму је ту било мјесто из више разлога. Ту се налазе три ‘слоја’ гробља из 9, 16. и 19. вијека. Управо су гробови уз храмове највеће светиње и гробље увијек роди цркву. Ту је 1925. изграђена црква. Осим тога, има један запис Андрије Јовићевића који говори да је ту била једна црква из доба краља Милутина из 14. вијека коју су градили Момишићи, који су ту дошли :из села Момош код Призрена“, каже Шћепановић.

Свештеници би свакако били срећнији да храм нијесу окружиле зграде, али се надају да ће „те људе који живе у тим зградама звоно дозивати“.

„Да долазе у храм од којег они већ имају ‘користи’ јер сада је најскупљи квадрат у том дијелу града. На другој страни потрудићемо се да осатак простора остане слободан и да се храму може прићи са свих страна“, прича Шћепановић.

Идеја о градњи, прича свештеник, родила се почетком 20. вијека, али требало је да прође скоро сто година да би 1993. године био постављен камен темељац.

У времену дубоке економске и политичке кризе, у првој половини деведесетих. Српска православна црква је имала значајан друштвени утицај, обилато помогнута од државе. Однос дуговјечне власти према градитељима подгоричког храма, ипак се мијењао по принципу топло-хладно, па је локална самоуправа 2004. године чак пријетила рушењем и санцијама због наводне нелегалне градње. Исте године, у једном саопштењу подгоричког СНП-а каже се да је „Мило Ђукановић као предсједник Републике поклонио позлаћени крст и присуствовао његовом подизању на куполу храма“.

Напоредо са политизацијом, подршка богатих и утицајних појединаца је стизала чак и у времену када је просјечна плата била испод границе сиромаштва.

Изградња храма је, како тврди у Митрополији Црногорско-приморској, до сада коштала шест и по милиона еура. За уређење околине храма, како каже свештеник Шћепановић, требаће још између 500.000 еура, а можда и читав милион.

„Прилоге не мјеримо висином износа, јер је по оној јеванђељској већа љепота коју је дала удовица негов оно што су да ли богаташи, морам рећи да је највећи приложник вјерни народ. Од већих приложника ту је Влада, србијанске компаније Дунав, Телеком, НИС, као и привредник Миодраг-Дака Давидовић“.

Иако се о томе годинама прича, Шћепановић каже да међу политичарима нема регистованихприложника. Када је ријеч о помоћи Владе, Шћепановић каже да је држава дала скоро 1,75 милиона марака.

„Исто тако је тачно да је велики дио тога новац држави враћен кроз плаћање ПДВ-а, иако је чланом 26 став 9 Закону о порезу на додату вриједност, промет вјерских производа и услуга ослобођен плаћања ПДВ-а“.

Храм који је пројектовао београдски архитекта Предраг Ристић, аутор пројеката 88 цркава, у градитељском и умјетничком смислу требало би да представаља симбиозу истока и запада, византијских, рашких и приморских стилова.

Протомајстор инжењер Момчило Станојевић, директор градње храма, напомиње да је изнад олтара фреска Силазак духа светога на апостоле и све земаљске народе.

„Њена површина је 320 квадрата и на њој ће ће наћи све расе и све нације. У томе је смисао приче“, рекао је Станојевић.

Осим доминантно домаћих материјала градње у храму су заступљени и дјелићи мозаика са свих меридијана: зелени мермер из Индије, звона ливена у Русији, полиелеји (лустери) прављени у Украјини, неке фреске из Бјелорусије.

Храм у градитељском смислу повезује различите епохе у историји ових простора па је један пирг (кула) посвећен Светом (Јовану) Владимиру, а други Симеону Мироточивом.

„Многи кад уђу у храм због раскоши помисле да је ријеч о богомољи из периода Византије или неком руском храму из првих вјекова који се обнавља. Иако су, када је почела градња митрополита АмфУохија питало, зашто то радиш, Црногорци нијесу побожни сада видимо да је сваки труд био вриједан и да је и оволики простор премали да прими оне који су се молитвом припремили за причешће“, прича Шћепановић.

Дукља, Превлака, Градина Мартинићка

Протојереј Драган Митровић, академски вајар који се црквеном архитектуром бави 30 година, трудио се да у каменој пластици, спољашњости и унутрашњости храма нађе мјеста за сваки вриједни детаљ из црногорске историје.

„Зато ту можемо наћи све што је вриједно насљеђе Црне Горе почев од Дукље, преко Превлаке, Градине Мартинићке и каснијих времена, дакле све оно што је вјековима грађено и стварано на овом простом. Он ће због тога бити јединствена света галерија свега вриједног што се дешавало у архитектури и култури Црне Горе од првих вјекова раног хришћанства, преко прероманике, романике и осталих епоха и утицаја“, објашњава Шћепановић.

На стубовима, вратима, луковима/каменим плочама уклесани су библијски, али и мотиви из историје Црне Горе од ободског слова до грбова властеле.

„На мегалитима (стубовима) имате мотиве из Старог и Новог завјета, ту је и пођгоричка чаша или дискос која се чува у Петрограду као реликвија од непроцјењиве вриједности. Ту је 14 врата у бронзи на којима горе имамо сцене из Старог и Новог завјета, а доље грбове свих црногорских владара. Дрвена врата у крипти гдје имате у дуборезу грбове свих црногорских владара и на капителима имате грбове владара. Неких врата на храму се не би постидјела ни Аја Софија. Ту нема реплика, него је у њега уткана читава наша историја и кутура“, каже Станојевић.

Лустер највећи у Европи, 2.800 квадрата позлате

Протомајстор инжењер Момчило Станојевић, директор градње храма каже да је ова грађевина јединствена по систему градње и по многим мотивима који су утиснути у његове мегалите.

„На фасади су мегалити, камени блокови скупљени у околини Подгорице који су нетакнути монтирани на фасаду. Ту је и даниловградски мермер маљат све до кубета. Друга особеност је то што је комплетна позадина фреска рађена у позлати. То је посљедњи пут тако рађено прије 800 година када је грађена Студеница. Умјесто лаписа и оне плаве боје која симболизује небески свод у рају овдје је рађена позлата. Сигурно има око 2.800 квадрата позлате“, објашњава Становјевић.

Храм има највеће звоно на Блакану од 11 тона, али вјероватно и једно од најмањих од три и по килограма.

„Имамо полиелеј (лустер) у наосу (центру храма) у чијем је средишту хорос централни лустер од 1.200 килограма који је ливен од бронзе који је највећи у Европи. Остали полиелеји су олтару од 350, западној апсиди 250 и 14 у нишама од по 50 килограма. Имамо јединствен случај да у наосу на поду имамо мозаик од 14 квардата Нојева барка. Мислим да је јединствен и по каменој пластици и да је одмах иза јеруслимских храмова“, каже протомајстор.

Миодраг Бабовић, Вијести

Извор: Митрополија црногорско-приморска