Поклоничко путовање припадника Војске Србије
У организацији Одељењa за веру Управе за људске ресурсе (Ј-1) Генералштаба Војске Србије, припадници Војске Србије су са вером у срцу и искреном надом кренули 20. маја лета Господњег 2017. на поклоничко путовање у Епархију ваљевску. За многе је ово било прво поклоничко путовање у организацији Војске Србије, а за неке готово редовна духовна потреба.
Ово путовање је реализовано по благослову Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Милутина, који због заседања Светог Архијерејског Сабора није могао да се лично обрати присутнима, али је његовим благословом поклоничко путовање протекло на најбољи начин.
Код педесетак путника-поклоника из различитих организацијских јединица Министарства одбране и Војске Србије постојала је искрена нада да ће ово путовање оправдати свој назив и да ће се поклонити моштима наших великих српских духовника, и то Светог аве Јустина у манастиру Ћелијама и Светог владике Николаја у манастиру Лелићу.
Овом венцу славних српских великана придодато је и поклоњење гробу некадашњег обер-кнеза Подгорине Ваљевске нахије Илији Бирчанину који је мученички страдао од турске руке у Сечи кнезова крајем јануара 1804. године у Ваљеву. У улици у Београду која носи његово славно име смештено је наше Министарство одбране и зграда у којој радимо, што је доказ да ништа у животу не бива без Божјег промисла.
Истини за вољу, било је ту и Божје и људске помоћи да ово поклоничко путовање успе, и хвала им на томе! Сасвим сигурно је била присутна и снажна жеља и решеност свих путника-намерника у групи наших припадника, како цивила, тако и официра и подофицира Војске Србије, да задовоље своје духовне потребе, и да докуче можда и оно што је нама смртним и несавршеним људима још увек несазнативо, а због чега се код свих поклоника осетила радост у срцу и једнодушје.
Стога, на улазу у двориште манастира Ћелије, скоро да сви учесници поклоничког путовања повикаше у глас – Какав величанствен призор и какав Божји мир! Речи премудре мати Гликерије, тако једноставне и искрене, о страдању оца Аве Јустина и монаштва у времена ратна и времена смутна, као и о његовом подвигу кроз духовна дела, дотакла су срца свих присутних док је казивала у својој краткој беседи у трепезарији манастира Ћелије. Сасвим мајчински, игуманија Гликерија је предложила да се клецава колена најслабијих у групи (углавном жена) ојачају у повратку аутом вијугавим путем до војног аутобуса, на чему јој хвала, јер листови ногу поклоника још увек памте стрму и вијугаву стазу до тог манастира.
Оно што мати Гликерија није посебно истицала, јер дела сестринства тог манастира довољно говоре, јесте чињеница да сестринство својим духовним радом и продајом књига Светог Јустина, међу којима и Житија светих, Светосавље као философија живота, Православна Црква и екуменизам – подиже и гради цркву-задужбину тог светог, са три брода и три олтара, а која су, по његовој вољи, посвећена: Светом Сави Српском, Светом Јустину и Светој Марији Египатској. Нека им је част на том богоугодном делу!
Учесници путовања су се, потом, поклонили Светом владици Николају у Лелићу и целивали његове мошти. У богатој биографији тог православног духовника стоји да је био и некадашњи заробљеник у немачком логору Дахау. Његовим умним и надахнутим делима се верници, али и културни посленици свих вероисповести, често враћају, а посебно Молитвама на језеру и Српском Теодулу, као и делу Косово и Видовдан. Велика је част указана верујућим припадницима Министарства одбране и Војске Србије који су на овом поклоничком путовању добили могућност да целивају мошти аве Јустина и владике Николаја. Иначе, мошти овог другог светитеља почивају у цркви која је и задужбина његове породице, у селу Лелићу, у којем је владика Николај и рођен. Тек толико да се каже ради побијања оне народне изреке да нико није светац (пророк) у свом селу.
Манастир Јовање је била последња дестинација на том поклоничком путовању. За тај манастир је један број припадника Министарства одбране и Војске Србије чуо, али је заиста веома мали број људи у њему и боравио, тако да је за већину поклоника представљао право откривење. Већ на улазу у порту припаднике Министарства одбране и Војске Србије сачекали су анђеоски гласови малог хора светског ранга, који је заносним црквеним појањем дочекао и оплеменио поклонике. По уласку у веома малу цркву, старешина тог манастира, архимандрит Михајло, истакао је да је грађена у 17. веку и да на најбољи начин одсликава ондашњи положај Срба у Отоманској империји. Грађена је по одобрењу тадашњег турског паше издатом локалном српском кнезу да Срби могу сазидати себи богумољу величине бивоље коже. То обећање дато бахато и више да се подсмехне српској раји него да се њиховим духовним потребама изађе у сусрет, искористили су домишљати Ваљевци, па су заклали брава и искројили од његове коже каишеве ширине 2 цм, те тако одмерили простор за цркву, истина мали, али довољан за богослужење, а око цркве су подигли манастир за подвизавање чак 200 монаха!
Учесници поклоничког путовања слушали су речи оца Михајла са великом пажњом, одушевљењем и разумевањем, уз укусан манастирски оброк и духовно појање присутне браће по вери. Беше то непресушни извор Живе речи, како рече протонамесник, мајор Слађан Влајић.
За ово дивно и веома успешно поклоничко путовање треба захвалити протонамеснику Слађану Влајићу, али и пуковнику Саши Милутиновићу, начелнику Одељења за веру Управе за људске ресурсе (Ј-1) Генералштаба Војске Србије, као и свештенику Дарку из Епархије ваљевске, али и нашој браћи и сестрама у посећеним манастирима на топлом и срдачном дочеку.
др Биљана Стојковић
