Политика и религија код Дантеа

Данте Алигијери (1265-1321) припада стубовима италијанске и светске књижевности. Његов опус нуди – не само славна ”Божанствена комедија” – дубоки увид у верски живот људи у 13. веку.

Прошле године је читав свет прослављао Дантеову 750.годишњицу рођења. Чак се и папа Фрања придружио тим славоспевима. Упркос дугом протеклом времену, Дантеово дело и данас има значајну поруку у области политике и религије.

О овоме је италијански политолог Пјетро Лука Ацаро написао књигу чији наслов гласи: ”Политика и религија код Дантеа”, у којој нам аутор показује да је оно што ми данас сматрамо специфичним за Европу, још у Дантеово време било актуелно, што је водило ка визијама које је Данте проницљивом снагом својих песничких инвенција предсказао - шта нас очекује. Религија и политика неће бити сматране супротностима, већ сагледане кроз визију узајамног обогаћења. Тако гласи велики пројект Дантеа и у томе је централна теза аутора Ацара. Папа Фрања је лане Дантеа назвао ”пророком наде”, позвавши римокатолике широм света да читају Дантеа. Папа је у том контексту подсетио и на високи углед који је овај песник имао код његових претходника на катедри Св. Петра – Бенедикта XV (1914-1922), који је песнику у Фиренци о 600-годшњици смрти посветио једну специјалну енциклику. Папа Павле VI је пре 50 година објавио једну апостолску посланицу посвећену Дантеу. А сам папа Фрања га цитира у својој енциклици ”Lumen fidei“. Његов непосредни претходни папа Бенедикт XVI честитао је аутору Ацару на овој значајној студији.

Подсетимо на овоме месту - Дантеова ”Божанствена комедија”, ремек-дело светске књижевности, може се читати ”као право поклоничко путовање” кроз више слојева и тумачити: личносно, заједничарски, еклисиолошки, историјски и социјално. Ово дело је настало на почетку 14. века, и спада у најзначајније књижевне споменике италијанског језика и књижевности. У његовој тријадичној структури сложене епске версификације и дубоких поетских визија надахнутих томистичком теологијом, аукторијалном приповедачу полази за руком опсежан визионарски пут кроз девет кругова пакла, чистилишта и коначно раја.

Пренос Дантеових костију из Равене у Фиренцу је трајао од 14. до 19. века, да би се тек 1829. оне нашле у цркви Часног Крста (Santa Croce), у којој песник замишљен седи на саркофагу неокласичног стила. Са десне стране указује персонифицирана Италија патетичним гестом на песника, а персонифицирана поезија се плачући нагиње над саркофагом. Италија га прославља, а поезија оплакује: тиме је Данте у једнозначном иконографском гесту-химни представљен као национални песник par excellence. Реаговање на Дантеа и његово дело има дугу историју.

Наполитански философ Ђамбатиста Вико (1668-1744) је у њему видео ”тосканског Хомера”, који у наративно-комплексним епизодама ”не нуди друго до историју”: историограф као литерарни праотац. Књижевни историчар Франческо де Санктис (1817-1883) је у својој ”Историји италијанске књижевности” из 1870. (првој систематичној историји италијанске књижевности од 13. до 19.века) Дантеа узнео на пиједестал националног песника. У њој је реч о ”Комедији” као о ”првој великој фантазији модерног света”. Дантеову поетску и моралну озбиљност је истицао и Бенедето Кроче (1886-1952).

”Божанствена комедија” је једно од најпревођенијих дела светске књижевности; у томе се може поредити само још са Библијом и Шекспировим драмама. Аугуст Вилхелм Шлегел (1767-1845) је ”Комедију” видео као претечу романтизма и у њој ”спој религије и поезије”. Култ Дантеа у немачкој романтичарској поезији је легендаран. У Дрездену, Фиренци на Елби, о 600-годињици песниковог рођења, 1865. г., основано је ”Dante Gesellschaft“ које и данас постоји.

Илустрације ”Комедије” су небројене. Свака епоха историје уметности има сопствену визуелну варијанту грандиозног сижеа, посебно ”Пакла”. Роденов ”Мислилац” из 1882.г. је изображење Дантеа. Део културног канона је и Листова ”Данте-симфонија” из 1857.г. Езра Паунд (1885-1972) и Т.С. Елиот (1888-1965) налазили су у ”Комедији” врело инспирације за сопствену лирику. Паунд је ”Комедију” видео као ”циклус мистериозних игара”. Елиот је сматрао Дантеа и Шекспира оцима западноевропске књижевности и културе. Сваки италијански град има једну «Via Dante“ или „Viale Dante“, „Piazza Dante“ или „Teatro Dante“. Некада је његов портрет у рељефу красио новчић од 500 лира, данас је Дантеов маркантан лик утиснут на ”два-евра-новчићу”, поставши тако једна од општих фигура европске идентификације.

Протођакон ЗА