Полугодишњи помен протојереју-ставрофору Радовану Биговићу

Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Атанасије, уз саслужење декана Православног богословског факултета др Предрага Пузовића, продекана за науку др Драгомира Санда, и свештенства Архиепископије београдско-карловачке, служио је у суботу, 17. новембра 2012. године, свету архијерејску Литургију у манастиру светог архангела Гаврила у Земуну. У 11 часова на гробу протојереја-ставрофора проф. др Радована Биговића Епископ Атанасије је служио парастос и освештао споменик.

Декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду проф. др Предраг Пузовић подсетио је присутне на живот и дело протојереја-ставрофора Радована Биговића, говорећи о његовој несебичности да себе даје другима. Непрекидно је служио другима упућујући их речју на пут Истине: "Често се догађало да су после разговора са њим или после његовог јавног наступа неки одустајали од своје раније антицрквености и постајали опредељени верници. Огроман је број таквих људи којима је реч оца Радована променила живот на боље. Прича о њему тек сада добија своје трајање које ће се преносити кроз многе нараштаје. Ово је непотцењива истина и лако проверљива стварност на разним местима где се име оца Радована Биговића изговара са посебним поштовањем. Колико је само воштаница упаљено у свим храмовима широм света, не само у Београду! Колико ће још бити помена и парастоса, то само Бог зна, али ми јасно препознајемо добро памћење којим верујући народ ствара још једну лепу причу о свом духовнику, учитељу и доброчинитељу..."

И Његово Преосвештенство Епископ хвостански Атанасије се обратио присутнима на Земунском гробљу: "...Много смо изгубили његовим престављењем. Увек нас је покретао, радовао се с нама саобразно своме имену, ваљда се зато и зове Радован. Он  је у свом промислу знао да ће то бити његова мисија, његово дело, да у свет  уноси храброст и ведрину. Професор Радован је специфичан по томе што је знао да спаја људе. Неки људи су познати по томе што разбијају, раздвајају. Отац Радован је спајао људе, спајао светове. Он је Цркву Христову тим својим даром чинио присутном тамо где је није било. Имао је дар да проникне у душу човека, и онога отуђенога од Цркве, отуђеног од Христа. Имао је увек шта да каже зато што је веровао у Христа победитеља..." 

Светој архијерејској Литургији и парастосу присуствовали су, поред породице, богослови, студенти, родбина, пријатељи, сарадници и верни народ.

Зорица Зец