Помен епископу Дионисију Петровићу

Са благословом Његовог Преосвештенства Владике пакрачко-славонског г. Јована, у петак, 7. децембра 2018. године, у параклису Благовештења Пресвете Богородице - капели Владичанског двора у Пакрацу, служена је заупокојена Литургија и молитвени помен поводом 118-годишњице од упокојења Епископа рашко-призренског Дионисија Петровића.

Митрополит рашко-призренски Дионисије (на крштењу Дамјан Петровић) рођен је 1858. године у Градишци. После завршене основне школе у родном месту, завршио је Богословију Светог Саве у Београду, да би после тога примио монашки чин, на Сретење Господње 1878. године.

Београдски митрополит Михаило рукоположио је монаха Дионисија у чин јерођакона и јеромонаха у Саборној цркви у Београду 17. и 18. децембра 1878. године. Јеромонах Дионисије враћа се у Градишку 1881. године и преузима дужност архијерејског намесника градишког протопрезвитеријата. За његов ревносан рад Митрополит дабробосански Сава Косановић рукопроизвео је јеромонаха Дионисија у чин протосинђела 15. августа 1883. године приликом освећења обновљеног манастира Моштанице, у присуству игумана те свете обитељи Кирила. Наредне године митрополит Сава Косановић одликовао га је правом ношења напрсног крста. За време његовог управљања градишким намесништвом подигнута је нова црква у Турјаку и школа у Ламинцима.

Од 1885. до 1888. године био је придворни протосинђел и десна рука Митрополита зворничко-тузланског, гдје је неуморно радио, и издао прву статистику српских школа у Митрополији зворничко-тузланској. Године 1886. у Градишци, упокојила се Дионисијева мајка Марија, а 1889. године отац Дионисије одлази на Халку, где је упућен ради изучавања богословља. Са благословом Патријарха цариградског обилазио је Свету Гору и служио Литургију у свим светогорским манастирима. По завршетку школовања на Халки, 1892. године Патријарх цариградски упућује протосинђела Дионисија у Митрополију скопску, гдје је обављао дужност архијерејског заменика митрополиту Методију, који га је 19. октобра 1893. године приликом славе манастира Светог Прохора Пчињског рукопроизвео у чин архимандрита.

После смрти Митрополита рашко-призренског Мелентија који је био Грк, српски народ на тим просторима је преко конзула Бранислава Нушића затражио од Цариграда да нови Митрополит буде Србин. Тако је 9. јануара 1896. године Свети Архијерејски Синод Васељенске Патријаршије изабрао архимандрита Дионисија за Митрополита рашко-призренског. Васељенски Патријарх брзојавом је позвао Дионисија из Скопља да дође у Цариград ради хиротоније. У четвртак, 25. јануара 1896. године, на празник Светог Григорија Богослова у Патријаршијској цркви на Фанару у Цариграду, Дионисије је посвећен за Архиепископа пећког, Митрополита рашко-призренског, скендеријског и пљеваљског. Чин хиротоније обавио је Патријарх васељенски Антим VII уз саслужење дванаест митрополита и великог броја свештенослужитеља. Цариград одавно није запамтио овакву архијерејску хиротонију, а о томе и страни листови чак десет дана извештавали. Вест о избору Дионисија за Митрополита муњевитом брзином се проширила у српском народу који је био жељан српског пастира у тој древној епархији.

Колико је, пак, народ српски на Косову био одушевљен доласком Србина за Митрополита (после дутотрајног и тешког периода под Грцима) - о томе најбоље говори један од очевидаца те народне радости, а приликом прве Дионисијеве посете Приштини:

-Кад је владика Дионисије, одмах с пролећа, дошао у Приштину да је походи... био је дочекан као Христос у Јерусалиму! Попови у одеждама, учитељи са ђацима, а народ - од детета до старца - у свечаном оделу, начинили шпалир... и сваки је држао у руци по букет цвећа и пред Владиком бацао. Попови су певали „Ис пола ети деопота", а ђаци химну коју је консул Нушић саставио:

„Ускликнимо с љубављу из срдаца свију,
Нашем архипастиру српском Дионисију!
Наш Владико, наша дико, овај народ, деца ова
давно су жељна твога благослова!"

Народ се са сузама тискао и прилазио му да га у руку и скут пољуби и прими „српски благослов"... Многи су клечали, а многи су чак и ноге Владици љубили... и сви људи рекоше: „Благо нама за нашег Владику!"

Нови митрополит је, у сарадњи с владом у Београду, с много елана почео обнову верско-просветних установа у својој епархији. Дионисије је обнављао црквено-школске општине, отварао нове и преуређивао старе школе, доводио нове кадрове. Али готово на сваком кораку морао је да се сукобљава са српским општинарима који су, штитећи своје уске интересе, пружали отпор његовим настојањима да реформише, оснажи и својој власти подреди све верско-просветне организације на подручју рашко-призренске епархије. Султан Абдул Хамид Хан II одликовао је митрополита Дионисија орденом Османије III степена и царском медаљом.

Митрополит Дионисије, који се очински бринуо о повереној пастви, као „пастир добри, који живот свој полаже за овце" (Јн. 10,11) - нажалост - релативно је кратко време управљао својом епархијом, свега четири године. Упокојио се 7. децембра 1900. године у Скопљу, гдје се налазио на лечењу. По његовој жељи тело му је сахрањено у цркви Грачаници, на месту где је некада био „сахрањен кнез Лазар" (како о томе вели предање). Народ га је у Грачаници, по причању очевица, искрено оплакао".

Извор: Епархија славонска