Помен на Барјаку у селу Челебић

Дана 3. августа ове године на спомен гробљу на Барјаку у селу Челебић, у 10 часова, одржан је парастос страдалим становницима овог и околних села, јула 1941. године. Пред присутним потомцима страдалих, као и бившим и садашњим житељима околних села, парастос је служио Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г. Атанасије, са парохом лијевањским и врбичким оцем Жељком Ђурицом, ђаконом Николом Перковићем и оцем Срђаном Белензадом.

У име присутних, Г. Атанасију захвалио се председник Удружења Огњена Марија Ливањска, Никола Петровић, уједно исказујући своју захвалност свим присутним потомцима жртава чија се тела налазе на спомен-гробљу на Барјаку, где су, у рупе за вађење шљунка, побацана након масакра у сеоској основној школи 30. јула 1941.

Милан Ерцег, један од потомака страдалих Срба, обратио се присутнима кратким историјским приказом злочина на чије сећање је после Другог светског рата подигнут споменик жртвама и скроман комплекс спомен гробља.

Господин Ерцег је рекао следеће: „Од напада на Југославију, 6. априла 1941. године, почело је остварење дуго сањаног сна Анта Павелића о стварању НДХ. Тај сан је реализован 10. априла исте године доношењем Декларације о проглашењу НДХ. Тога дана, у четрнаест часова аустријски пуковник Славко Кватерник прогласио је Независну државу Хрватску. Нова држава одмах је укинула српску православну вјеру и заменила је грчкоисточном. У мају мјесецу, у Госпићу, Миле Будак министар у влади НДХ објављује трећинску формулу српске судбине: ‘једну трећину Срба треба побити, једну трећину прекрстити, а једну трећину протјерати’. По плану и договору, Србе са простора НДХ требало је побити до 6. септембра 1941. У ту сврху је оформљена и комисија чији је задатак био да испита капацитет крашких јама, односно колико која може Срба да прогута, а када се потом затрпају да Срби буду избрисани са географског простора НДХ.

Злокобни наум усташа није заобишао ни ливањски срез. Велику улогу у покољу Срба имали су и римокатолички свештеници. Тако је фра Срећко Перић из самостана Горица позвао вернике да започну покољ Срба ријечима: ‘Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, најприје закољите моју сестру, која је удата за Србина, а онда све Србе одреда. Када овај посао завршите, дођите к мени у Цркву, гдје ћу вас исповиједити, па ће вам гријеси бити опроштени’.

Покољ ливањских Срба требало је да почне на Илиндан, 2. августа 1941. године, у Црном Лугу. Знало се да се Срби на тај дан окупљају код цркве. Усташе су планирале да тога дана организују прославу у част нове државе. Доносили су у бурадима вино, по свој прилици затровано, са намером да га дијеле народу при изласку из Цркве и тако добар број потрују. Тај план није реализован јер је неколицина Срба, 28. јула 1941, напала једну усташку колону код цркве у Црном Лугу. Дошло је до пушкарања у коме је неколико усташа убијено, неколико заробљено а остали побегли у правцу Челебића. Наредног дана усташе и цивили праве обруч око села, хапсе осамдесет Србе, одраслих мушкараца, и затварају их у сеоској школи. Наредног дана вежу их жицом и у четири колоне спроводе до јаме „Бикуше“ у коју их бацају. Неколико Срба успело је да побегне испред јаме, неколико да током ноћи изађе из јаме док је највећи број остао у јами. Њихова тела тамо су и данас. Следећег дана усташе хапсе сво преостало становништво Челебића, без обзира на узраст и пол и затварају их у школу. Над њима су извршили масакр на најсвирепији начин. Убијене Србе затрпавају испод школе, поред пута, на месту Барјак. И то није био крај. Након дан-два усташе поново хапсе по селу преостале жене и дјецу и бацају их у јаму Бикушу. Неколико њих је након седам дана изашло из јаме.

Комунистичке послератне власти умјесто да осуде починиоце, они побијене Србе претварају у комунистичке жртве. Умјесто да се на спомен обиљежје постави крст, који би свједочио о правом разлогу страдања, комунистичке власти постављају звијезду петокраку. На тај начин промјенили су ток историје и прикрили прави разлог злочина.“

Након одржаног парастоса у Челебићу, сви присутни, на челу са владиком Атанасијем, упутили су се у оближње село Радановци, ради освећења новосаграђене капеле на православном гробљу Кусача. Обнова и уређење православног гробља и изградња нове капеле посвећене Св. Јовану Крститељу, извршена је у оквиру програмских активности Удружења ОМЛ-одбора села Радановци, прилозима бивших становника овог села.

Расељени Радановчани, окупљени у свом селу ради посете огњиштима, као и поводом овог догађаја, припремили су послужење за госте и све присутне.

Владики Атанасију и присутнима захвалио се надлежни парох отац Жељко Ђурица, а о изградњи капеле и поштовању сени предака коју исказују и одржавањем њихових вечних кућа, говорио је Миле Вујановић.

Своју носталгију за завичајем, Радановчан Радован Бикић изражава стиховима, а овом приликом их је поделио са присутнима и тиме додатно распламсао емоције према прошлим временима проведеним у Ливањском пољу.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка