Посета чланова Милосрдне секције ВДС-а Дому „Јован Јовановић Змај“
Чланови Милосрдне секције Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке посетили су на Михољдан, 12. октобра 2013. године, Дом „Јован Јовановић Змај“ за смештај деце без родитељског старања у саставу Центра за заштиту одојчади, деце и омладине Београд.
Једна врло љубазна особа, радница Дома, нам је помогла да деци поделимо мандарине, грожђе и чоколадне бананице. Испричала нам је успут и своју животну причу. Одрасла је у Дому за незбринуту децу „Драгутин Филиповић Јуса“. Завршила је средњу саобраћајну школу, засновала породицу. „Ја сам била на другим пословима а сад радим у дому. Некад ми је мој управник био васпитач а сад ми је претпостављени. Моја генерација је добро прошла. Већина је завршила школе, имају породице и раде. Има примера да су обоје из дома у срећном браку и имају унучиће. Ми смо се међу собом подржавали и помагали. Данас је друго време. Можда сам погрешила при избору занимања. Требало је да будем социјални радник да баш радим са децом из дома, јер сам сама кроз све то прошла. Моје искуство живота у дому је позитивно. То увек кажем и овој деци. Да буду свесни да им друштво на овај начин пружа сигурност, кров над главом, школовање...“
Питали смо је имајући у виду њено животно искуство шта мисли од чега зависи развој и социјализација детета. - Од чега зависи, питате. Од много тога зависи. Да ли је то генетика, услови у којима одраста... Мој рођени брат је завршио две школе, сам. Из ината. Много зависи и да ли је дете имало трауме, од тога много зависи“, рекла је наша саговорница коју деца присно зову по надимку.
Деца су се чувши да смо дошли полако окупљала. Прво су стигли најмлађи. Уследило је препознавање и подсећање на претходне сусрете од којих су неки били у дому „Јуса“ у коме су деца боравила на млађем узрасту.
Већа деца су желела да поделе своје искуство из школе, да разговарају о предметима које воле или не воле, о неким њиховим дилемама и да покажу шта су научили или нацртали. Било је и питања о Богу, о вери и крштењу. Радо су се играла и шалила. Допало им се воће и чоколадне бананице. Читали смо им и „Светосавско звонце“. На крају смо у дворишту играли одбојку. Кад смо се поздравили са малим Николом и подсетили га да нам је прошли пут читао Оче наш он је одмах почео молитву. Придружило му се спонтано двоје деце која су била прсутна, тако да је њих троје наизуст изговорило Оче наш. Пожелели смо да им Господ помогне да науче да се моле и траже од Њега помоћ и заштиту, да услиши њихове дечије молитве и помогне њима и њиховим васпитачима у сложеном и тешком процесу сазревања и одрастања.
Можда се и за нас, кад заборавимо на Бога и свој живот живимо мимо Његове Свете Воље и Јеванђеља може рећи да личимо на децу без родитељског старања. Уколико живимо само по својој вољи доносећи често погрешне одлуке. Само што ми, за разлику од ове недужне деце која не могу да утичу на свој положај, уколико се покајемо можемо као блудни син из Јеванђеља да се вратимо у Очев загрљај. Тај загрљај нам је данас потребнији него икад јер су и изазови који маме у „земљу далеку“ бројнији и примамљивији него икад.
Извор: ВДС
