Поштовање канонa и традиције – на делу, а не на речима
Целовит текст одговора Његовог Високопреосвештенства Митрополита велеско-повардарског Г. Јована, који је – у нешто скраћеној верзији – објављен у дневном листу “Политика” од 17. фебруара 2004. године, на страни А6.
„Српско-македонски црквени заплет” – из македонског црквеног, а не расколничког угла
Одговор на интервју са г. Стефаном, архиепископом који пребива у расколу
Немамо ништа против тога што се архиепископу расколничке организације која себе назива Македонском Православном Црквом, г. Стефану, уступа толико простора у Политици и у другим средствима информисања Србије и Црне Горе. Јер, по томе колико се развија дијалог у медијима, вреднује се на којем је степену демократија у некој земљи. Али тешко нам је и болно да се суочимо са медијском реалношћу „код куће”: у медијима Републике Македоније не постоји ни д од демократије када се ради о приказивању природе црквене кризе и црквеног спора између Српске Православне Цркве и расколничке МПЦ, а још више између ове последње и законите, канонске и признате Православне Цркве у Македонији, Охридске Архиепископије. Македонски медији су се, највећим делом, затворили за истину Цркве: нити имају потребу да истражују нити да саслушају онога ко мисли другачије од расколничких епископа, а поготову никако неће да уступе простор нашој писаној или изговореној речи.
Сматрајући, дакле, да Политика даје простор дијалогу, осећам слободу да понудим овај текст, којим одговарам на неистине садржане у интервјуу са расколничким архиепископом Стефаном у Политици од 9. фебруара 2004 (стр. А5). Познавајући добро тог човека, сматрам да су неистине које је изрекао у разговору вођеним са њим више плод његовог незнања него његове тенденциозности. Друга је ствар то што људи не очекују да човек на његовом месту толико слабо познаје црквену историју и канонско право да се у појединим питањима може говорити о потпуном непознавању, а да не говорим о православној еклисиологији, христологији или пневматологији. Он је постао архијереј у времену када су се од епископa у Македонији тражиле неке друге особине и способности, а не верност Богу, Цркви и Светом Предању Цркве.
Тражећи од читалаца Политике разумевање што смо начинили мало опширнији увод, прелазимо на представљање и оповргавање конкретних неистина и пропагандних теза којима расколнички архиепископ манипулише и у својој земљи и у иностранству. Не може се окарактерисати другачије него као незнање кад неко каже да су до петог века све помесне Цркве, на челу са својим епископом, биле самосталне, а од петог века па надаље „неке су се именовале као аутокефалне, односно Цркве које имају епископа као своју главу, са сувереном и независном влашћу”. Сама конструкција реченице је врло нејасна, али верујем да је хтео да каже да су до петог века све епископије као локалне Цркве биле на неки начин аутокефалне, а после петог века њихова је аутокефалија ограничена у корист првог епископа Цркве на једној сувереној територији. Али то је сасвим нетачно. Нити су у првих пет векова хришћанства епископи били потпуно независни нити су после петог века постали мање независни. Један епископ је прави и канонски једино кад је рукоположен од епископа који имају апостолско прејемство (наслеђе, сукцесију), али истовремено и уколико је у литургијском и канонском општењу са епископима осталих помесних Цркава. Ако један од ових услова није испуњен, онда тај епископ није канонски или законити епископ за подручје Православне Цркве. Са друге стране, сваки је епископ аутокефалан и за духовно руковођење својом локалном Црквом даје одговор једино пред Богом, али та се аутокефалија укида онога тренутка кад епископ прекине литургијско општење са другим епископима. Дакле, аутокефалија није омаловажена тиме што епископи на једној широј територији дају част некоме и називају га првим. То је древна, исконска црквена наука, још из времена апостола Павла, да другима дајемо већу част, али исто тако старо и првобитно је и учење да сами себе, из властољубља и користољубља, не подижемо на већи степен него да чекамо да нас други на њега подигну.
Акт проглашавања аутокефалије пучистичким методима, као што су то урадили расколници у Републици Македонији, сасвим је супротан горепоменутом. Аутокефалија се потврђује у заједници. Зато, од онога тренутка када се прекине литургијска заједница са осталим локалним Црквама, не само што аутокефалија постаје бесмислица него се поставља питање да ли се нека „аутокефална група” уопште може назвати Црквом. Таква расколничка организација временом прераста у јерес. Управо ова чињеница – да се не може бити у расколу и истовремено постојати као Црква – јесте чињеница коју смо имали у виду када смо малопре рекли да архиепископ Стефан који пребива у расколу много тога не зна. По ко зна који пут треба поновити да начелно нико нема ништа против тога да се Цркви у Републици Македонији дa аутокефалија, али исто тако, по ко зна који пут, све Православне Цркве званично изјављују да су сагласне да се не може давати аутокефалија онима који то траже на пучистички начин. После свих ових догађаја, сви који добро познају црквене прилике, па чак и они који су мање упућени, запитали би се: да ли су епископи непризнате Цркве у Македонији уопште зрели за неку аутономију, акамоли за аутокефалију?
Друга ноторна неистина јесте та да је негдашња Охридска Архиепископија била аутокефална на начин као што су аутокефалне, односно самосталне, данашње аутокефалне Цркве, које имају право да бирају и саме да потврђују првог међу епископима на одређеној територији. Охридски архиепископ је у ромејско (византијско) доба заиста био врло значајна личност у Цариградској (Константинопољској) Патријаршији: он је био први са десне стране васељенског патријарха. Али једино у доба Самуиловог Царства биран је и потврђиван само од епископa Охридске Архиепископије. У свим другим историјским раздобљима, архиепископ охридски није могао да буде устоличен без потврде са стране патријарха константинопољског. Са становишта православне еклисиологије и канонског права, то је сасвим одрживо и нормално. Јер, аутокефалија се у Источној Православној Цркви увек схватала на начин како смо то у овом тексту већ изнели. Поремећај је настао у 19. веку. Али не сме се од изузетака правити правило.
Најупечатљивији део интервјуа и очигледан знак да је његов садржај оперисан од истине јесте пасус у којем се говори о Светом Сави. Свети Сава је, ни мање ни више, оптужен и проглашен за прекршитеља светих канона зато што црквену самосталност није тражио од архиепископа охридског Димитрија Хоматијана него од константинопољског патријарха, који се за време најезде Латинa био повукао у Никеју, у Малу Азију. Хоматијан није ни могао да му да аутокефалију будући да је ни сaм није имао. Он је хтео да буде аутокефалан, па се припремао да епирског деспота Теодора крунише за цара, a себе да прогласи за патријарха. Али Свети Сава је знао ко је патријарх и отишао је к њему да тражи оно што само он може да дa. Хоматијан је, наравно, био љут, из више разлога. Прво, смањила му се јурисдикција. Ми смо у Македонији покушали да уђемо у једну градску цркву, а г. Стефан је подигао читаву полицију, да не кажем и сав државни апарат, ухапсио нас и ставио у притвор... Замислимо како је тек било Хоматијану кад је од његове јурисдикције отпала толика територија која се црквено осамосталила одлуком константинопољског патријарха! Друго, за њега можда још важније од оног првог, било је то што је тиме изгубио све шансе да постане патријарх. Другим речима, бесмислено је поистовећивати црквене прилике у средњем веку са онима у нашој данашњици.
На крају, будући да је у наднаслову интервјуа писало српско-македонски црквени заплет из македонског угла, нека нем буде дозвољено да кажемо да у Македонији има и других углова са којих се посматра тај „заплет”, само што са тих углова он више није заплет него расплет. Поред расколникa, заплетених у своје заблуде и опсесије, у Македонији постоји и слободна, канонска, призната православна Охридска Архиепископија. Она је сад у катакомбама, куда је, применом силе и бруталним кршењем основних грађанских и природних људских права, постављена од стране државног апарата у Македонији, али она литургише, развија се и живи у пуноћи општења са свим Православним Црквама.
Митрополит велески и повардарски
+ Јован, егзарх охридски
