После Свете Софије и црква Христа Спаситеља (Хора) постаје џамија
После Свете Софије турска влада је претворила још једно место светског наслеђа, цркву Хору (црква Христа Спаситеља у Хори), у џамију у Цариграду. Цркву Хору су најпре Османлије претворили у џамију, а музеј је постала 1958. године, док је прошле године Врховни суд Турске донео решење да је треба поново вратити у џамију, које још није остварено.
У петак ујутро, 21. августа 2020. године, изашао је Владин Гласник на основу којег ће се то решење одмах провести, а мозаици јединствене лепоте биће прекривени. Црква Хора, данас позната као Карије Ками (такође Карије Музеси), била је грчки хришћански манастир у Цариграду, који су Османлије претворили у џамију у 16. веку. У функцији је музеја од 1958. године.
Манастир је изграђен на месту садашњег насеља Едирнекапи, јужно од Златног рога и близу Теодосијевих, цариградских зидина. Данас је споменик познат као Музеј Хоре. Главна црква се не може посетити, што је био случај током рестаурације. Такође је спољни део цркве прекривен ради рестаураторских радова (мај 2017).
Изнад великих врата кроз која су људи улазили у храм из есонартекса (или унутрашње припрате) налази се лик Теодора Метохита, у мозаику који приказује Метохита како представља модел своје цркве пред престолом Христа Спаситеља. Црква је имала два нартекса украшена мозаицима и фрескама Теодора Метохита.
Мозаици ексонартекса (или спољне припрате) представљају шест полукругова који приказују Христа како исцељује разне болести. Такође многе иконе украшавају куполе и зидове. Ове иконе су међу најлепшим византијским уметничким делима. Боје су живе, однос удова је складан, а израз лица природан.
Средња купола има пукотину која иде преко ње. У цркви су сачувани разни мермери који се складно уклапају. Османлије су неке површине прекриле кречом.
Црква Хора у Цариграду је најважнији споменик палеолског периода и због свог јединственог иконографског садржаја једна од најважнијих уметничких стваралаштава византијске уметности. Католикон (саборну цркву) цркве Хоре саградила је између 1077. и 1081. године Марија Дукаина, свекрва цара Алексија I Комнина, изнад једне старије зграде. Године 1120. значајно га је поправио Алексијев син Исак Комнин. Много касније, између 1316. и 1321. године, Теодор Метохит, логотет војсковође за време владавине Андроника II Палeoлога и схоластик који је написао важне књиге, обновио је зграду, додао ексонартекс (спољну припрату) и јужну капелу и украсио их мозаицима и фрескама.
Јужна капела је додата и уређена 1315-1320.г. на уштрб Метохита, како би се у њу унела власникова гробница. Иконографски садржај је у складу са намером да место постане крипта. Импозантна композиција Силаска Христовог у Ад украшава лук, док монументални приказ Другог Христовог доласка, Страшног суда покрива највише делове источног дела. Две представе из чуда Господњих, васкрсавање сина Наинске удовице и Јаирове ћерке, употпуњују садржај источног дела капеле, што у потпуности изражава Христову победу над смрћу. Декорација доње зоне лука капеле такође приказује Дјеву Марију у природној величини која Богомладенца повлачи рукама према образу и чији лик је описан као „један од најемотивнијих изображења Панагије Елеусе (Богородице Милостиве) у византијској уметности“. У вези са великим ширењем поштовања према Пресветој Богородици осликана су четири мелодијска светитеља: Јован Дамаскин, Козма Мелод, Теофан Граптос и Јосиф Мелод, који су испевали многе песме у славу Пресвете Богородице. У низу приказа Старог завета уочљива је представа Јаковљеве лествице на западној страни јужног зида. Западни део је украшен представама из Старог завета.
Извор: Orthodoxtimes.com (са енглеског превела Сања Симић де Граф)
