Последње Српкиње из Ђаковице

Четири Српкиње којесу током мартовског погрома 2004. године протеране из Ђаковице, вратиле су сенедавно у обновљени конак још увек потпуно разрушене ђаковичке православнецркве Успење Пресвете Богородице.

Полексија Кастратовић (73), Надежда Исаиловић (80), БелкаМијовић (80) и Васка Перић (62), данас су једине Српкиње у Ђаковици,метохијском граду у којем је до 1999. године живело више хиљада Срба. Повратнице истичу да су се вратиле уз свесрдну помоћ владике Теодосија ибратства манастира Високи Дечани, у којем су биле смештене након протеривања.

Да се обнови и црква у Ђаковици

Све четири кажу да су задовољне што су се вратиле у свој град и да се надајуда ће још ове године бити обновљена и православна црква у Ђаковици. Црква, конаци и парохијски дом су разорени и спаљени марта 2004. Сада су конаци и парохијскидом обновљени, а око порте је изграђен нови оградни зид. Повратнице, које непрекидно чува полиција, надају се такође да ће се уград вратити и Срби и Црногорци који су у избеглиштву од 1999. године.

Полексија Кастратовић, која је у ђаковичкој цркви живела 40година, каже да монаси из манастира Високи Дечани стално долазе да их обиђу и донесу све што им треба.

Косовска полиција даноноћно чува ове четири жене и свако ко долази обавезанје да припадницима полиције, који су смештени у порти конака, остави личнадокумента. Повратнице причају да им полиција помаже у свему што им затреба. Жао им је,међутим, што још нису крочиле "својом", Српском улицом, која је одмахиза обновљеног зида.

"У тој улици су били наши преци и наше породице и у њој смо провеле цеосвој век. Када негде идемо и када се враћамо, кола улазе у порту тако да улицувидимо само из аутомобила", прича Васка Перић.

Смеће целе улице у Српској кући

Надежда Исаиловић наводи да је по доласку ишла код градоначелника да се жалијер су комшије направиле сметлиште у обновљеној кући њеног покојног брата, укојој је и она раније живела. "Градоначелнику сам рекла да је обновљена кућа мог покојног братапоново проваљена и покрадена. Становници целе улице бацају смеће у ту кућу којаје била спаљена марта 2004. Иако је обећао да ће доћи да види шта је са кућом,градоначелник није дошао", каже Исаиловићева. Она напомиње да је до 2004. године у братовљевој кући живела под заштитомиталијанског Кфора који је штитио и остале Српкиње које су живеле у оближњојцркви у Српској улици. "Због сталних провокација Албанаца мене су тада свакодневно, тихтридесетак метара од куће до цркве, пратили припадници Кфора", кажеИсаиловићева.

Белка Мијовић, која је такође рођена у Српској улици у Ђаковици, са тугомнапомиње да је остала сама, јер њени рођаци више нису међу живима. Пошто више нема никога одучила је да свој део породичне куће у Ђаковицизавешта манастиру Високи Дечани.

Све четири жене истичу да им је једна од највећих жеља да се у Ђаковицуврате и други Срби и Црногорци који су у избеглиштву од 1999, односно оддоласка међународних мировних снага на Косово и Метохију.

Христос у срцу

Као и протеклих четрдесет година, ПолексијаКастратовић - Пољка и данас свакодневно позива на молитву звонећи у звона стареправославне цркве у Ђаковици. Вршећи ово, од Бога јој дато послушање она чврстоверује да не позива само на молитву него и смело објављује да последњих шестправославних старица-хришћанки у Ђаковици још увек живи и моли се ГосподуХристу, носећи Га у срцу.

Упркос готово безнадежној ситуацији у којој се налазе, ове старице нисуклонуле духом. Пољка је спиритус мовенс ове групе и, увек мирна и сталожена,препуна поуздања у Божију заштиту помаже и другима које се боре да издрже сав тајтерет мржње који се осети свуда око њих.

Без могућности да изађу из свог уточишта, старице су потпуно зависиле одиталијанских војника који су са њима временом изградили веома срдачне односе.Старице, видећи у војницима можда своје синове и унуке, цесто су им кувалекафу, правиле понеки колач. Заузврат, Италијани су старицама куповали храну.

"И овај пас, видите..." показује Полексија "то је наш пас,Албанци га познају и гађају камењем кад изађе на улицу. Други пас јеиталијански, они то знају и никад га не дирају". У овом чудном окружењучак и пси страдају.

Извор: РТВ