Пост

Порекло Пређеосвећене Литургије - Николај Успенски

У светлости научних података тог времена питање о пореклу ове литургије је било тешко решиво, чак и на плану хипотеза, зато што најранија сведочанства о постојању те литургије датирају с почетка VII века. Једно од тих сведочанстава се налази у Пасхалној хроници, где се каже да се "те године, при цариградском Патријарху Сергију, од прве недеље поста, четвртог индикта (615. год.) почело певати да се уздигне у време преношења Пређеосвећених Дарова из скевофилакиона на престо, после јерејевих речи "по дару Христа Твога", народ одмах почиње "Сада силе небеске са нама невидљиво служе. Ево улази Цар славе, ево већ принесена тајанствена Жртва долази. Са вером и љубављу приступамо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја".

Пост - промена философије живота

Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику - икони, али и по обличију - прилици. "Прилик" је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику - у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак.

О налажењу Часног Крста – Крстовдан

Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крст. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу. У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: "Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма".

Свети Владика Николај о Пресветој Богородици

Гле, Света Дјева није писала ништа на хартији што би се могло назвати Јеванђељем. Нити је ко други прибележио њене речи и објавио као њено Јеванђеље. Једино што је сачувано од њених речи и записано у Лукином Јеванђељу, то је њена благодарна песма Богу: „Велича душа моја Господа". Ова песма пева се у Православној Цркви сваки дан на јутарњем богослужењу. По својој лепоти, ова песма Богородичина може се равнати с најлепшим псалмима Давидовим. А по дубини и мудрости, она представља једно мало Јеванђеље. Несумњиво, да је Богомати изговорила још пуно прекрасних речи и порука кроз живот свој. Али, по Божјем Промислу то је остало скривено од нас. Но, браћо моја, Богородично Јеванђеље и није у речима њеним, него у животу њеном. Њен цео живот јесте Јеванђеље, јесте крупна Радосна Вест роду човечијем. Јер, Јеванђеље увек заувек означава Радосну Вест.

Погледајмо први и уводни лист:

Света Небеса јавила су се преко анђела Јоакиму и Ани, да ће им се по молитви њиховој дати ћерка, коју ће сва колена земна и народи назвати благословеном. Шта видимо ту? Прво видимо молитву с надом, друго, услишење и јављење, треће, порођај престареле жене нероткиње. Три радости одједанпут, везане једна с другом. Радост је видети људе, који се моле Богу с вером и надом и просе од Бога нешто што целом свету изгледа немогуће и смешно. Радост је видети, како Бог и такве молитве чује и обећање даје. И радост је видети, како Господ не посрамљује молитве и веру и наду праведника, него им, заиста, на чудесан начин испуњава жељу насупрот природи, Он, Творац природе.

Госпојински пост

Госпојински пост је најкраћи од четири велика годишња поста и траје 15 дана, од 1/14. августа до 28/15. августа, али је строжији од Божићног и Апостолског, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост, све дане "на води", осим суботе и недеље када је дозвољено уље и вино. Једино на Празник Преображења Господњег једемо рибу без обзира у који дан недеље он пао. Ако сам празник Успења падне у среду и петак и тада једемо рибу, вино и уље. Црква је установила овај пост како би се сви сећали Пресвете Богородице и тражили молитвено заступништво од Ње. Први пут се пост спомиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору (1166), у време Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла I Комнина (1143-1180).

Свети Никола Кавасила: Какав допринос животу у Христу даје Свето Причешће

1. Након помазивања светим миром приступамо светој Трпези, а то је кончина и испуњење живота када тамо доспемо, ништа нам вшне није потребно за оно благостање које смо тражили. Јер, одатле, заиста, нећемо примити само смрт и погребење Христово, и заједницу живота у Њему, него ћемо стећи Самога Васкрслога Господа; и нећемо примити само дарове Светога Духа које смо у стању да примимо, већ Самога Добротвора, Сам Храм Божији, у Коме су установљени сви благодатни дарови. Он је, наравно, присутан у свим светим Тајнама, јер се Њим Самим помазујемо, и у Њега се погружавамо, и Он је наша Тајна Вечера. Он је, дакле, присутан и уза све оне који приступају светој Тајни и предаје им од Својих дарова, али не у свакој Тајни на исти начин: крштењем Он ослобађа човека (који је као глина погодна за свако обликовање) од свакога зла и утискује у њега Своје обличје, а помазањем га чини учесником у енергијама Светога Духа, чија он ризница постаје благодарећи оваплоћењу Христовом. Али, кад доведе хришћaнинa пред свету Трпезу и дарује му да једе Тело, Он га у потпуности мења и преноси га у Своје божанско стање, и тада глина није више глина пошто је попримила царско обличје већ постаје само Тело Царево. Ништа блаженије од тога није могуће ни замислити.