Пост у част Пресвете Богородице
У Цркви Христовој личност Пресвете Богородице је одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил (Ис. 7, 14). Због своје непроцењиве улоге - Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија.
Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са светом Евхаристијом, јер је сваки пост саставни део литургијског живота. Сваки подвиг хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у светој Литургији, будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве добијајући у евхаристијском сабрању своју круну.
Госпојински пост је најкраћи од четири велика годишња поста и траје 15 дана, од 1/14. августа до 28/15. августа, али је строжији од Божићног и Апостолског, тако да православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост. Црква је установила овај пост како би се сви сећали Пресвете Богородице и тражили молитвено заступништво од Ње. Први пут се пост спомиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору (1166), у време патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла I Комнина (1143-1180).
Шта треба још да знамо о посту? Прву заповест о посту налазимо у Светом Писму у причи о паду Адама и Еве, када су они прекршили Божју заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (1 Мој 2,17). Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4,2), као и пророк Илија у Старом завету (1 Цар 17), или пророк Мојсије на гори Хориву (2 Мој 34,28). Пророк Данило је показао да се постом крепи људско тело (Дан 1,10-15). Ниневљани су уз пост избегли катастрофу (Јона 3). Пророк Јездра је постио како би се удостојио посете Божјег Анђела и добијања откровења (2. Јездрина). Постили су и Свети апостоли.
У хришћанству први подвиг који стоји пред човеком јесте испуњење прве Божје заповести, коју је Бог дао још нашим прародитељима у Рају, а то је заповест ο посту, тј. ο уздржању. Нарушавање заповести ο посту први је грех. Зато и први подвиг човека у ослобођењу од греха јесте држање поста. Пост је, дакле, прва неопходност на путу спасења, а Црква га сматра као врло важну и значајну установу за духовни и телесни живот. Рана Христова Црква наставила је с поштовањем прописа ο посту, али је придодата духовна категорија која проистиче из свеукупног Христовог учења. Христови ученици су на првом мисионарском путовању рукополагали презвитере уз молитву и пост (Дап 14,23). Без обзира на то колико је апостол Павле иначе изнуравао своје тело на путовањима, сам је више пута налагао пост на себе (2 Кор 6,5; 11,27). Пост као установу, Црква је очувала до данас, одредила посне дане у седмици и вишедневне постове у вези са значајним догађајима из живота Господа Христа (Божићни и Васкршњи пост), Богородице (Госпојински пост) и Апостола (Петровски пост), све у циљу духовног руковођења и изграђивања својих верних.
Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржавање од јела животињског порекла. Духовни пост подразумева одрицање од сваке врсте грешних и злих помисли, жеља и дела. Телесни пост је само неопходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз телесне жеље. Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу.
